Soba u koju ju je Korgejd dovela bila je prijatno topla, s rasplamsanim kaminima na obe strane odaje, i osvetljena lampama. Očigledno je Korgejd bila unapred poslala naređenja da se pripremi dok ju je čekala u ulaznoj dvorani. Jedna sluškinja se pojavila skoro istovremeno s njima, noseći poslužavnik s vrućim čajem i začinjenim vinom, i malom posudom punom meda.
„Da li je potrebno još nešto’, Aes Sedai?“, pitala je Korgejd dokje Kecuejn postavljala svoju šivaću korpu iza poslužavnika, na sto pozlaćenih ivica i nogara, pravilno izrezbaren, kakav je bio i ukras na zidu, takođe pozlaćen. Kad god je posećivala Kairhijen, Kecuejn je uvek osećala kao da se nalazi u pozlaćenoj vrši za hvatanje ribe. Uprkos svetlu i toploti unutra, kiša i sivo nebo s druge strane uskih visokih prozora samo su pojačavali taj osećaj.
„Čaj će odlično poslužiti“, rekla je. „Ako ti je po volji, prenesi Alani Mosvani kako želim da je vidim. Reci joj, bez odlaganja.“
Ključevi zazvečaše dok se Korgejd klanjala, mrmljajući učtivo kako će ona lično potražiti „Alanu Aes Sedai“. Njen ozbiljan izraz se nije izmenio ni pošto je otišla. Najverovatnije je prepredeno ispitivala molbu. Kecuejn je više volela dabude otvorena, kada je to moguće. Prevarilaje veliki broj pametnih ljudi koji joj nisu poverovali da je mislila baš ono što je rekla.
Podigavši poklopac da otvori svoju korpu za šivenje, izvadila je obruč za vezenje, preko kojeg je bila zategnuta dopola izvezena tkanina. U korpi su bili i džepovi, u kojima se nalazilo i ono što nije imalo nikakve veze sa šivenjem. Njeno ručno ogledalo, četka i češalj od slonovače, kutija s perom i čvrsto zatvorena bočica s mastilom, dosta toga što je otkrila da je zgodno imati pri ruci, uključujući i ponešto što bi predstavljalo iznenađenje za svakog ko bi se uopšte drznuo da pretura po njenoj korpi. Mada je nije često ni ostavljala van domašaja. Pažljivo postavivši na sto uglačanu srebrnu kutiju s koncima, izabrala je one koji su joj bili potrebni, pa je i sela okrenuvši leđa vratima. Najveći deo slike na njenom vezu bio je urađen, a predstavljao je mušku ruku koja steže drevni simbol Aes Sedai. Crno-beli disk imao je pukotina po sredini, i nije bilo moguće odrediti pokušava li ta ruka da ga održi spojenog ili da ga smrvi. Ona je znala koje su joj namere, ali samo će vreme pokazati šta je od toga istina.
Udenuvši konac, počela je da radi jednu od ivičnih sličica, svetlocrvenu ružu. Ruže i plamene zvezde i plamteća sunca smenjivala su se s belim radama i ružičastim srcima: i snežnim zevalicama, a razdvajale su ih nepomične koprive i glog dugog trna. Jednom, kada konačno bude završeno, biće to uznemiravajuće delo.
Pre nego što je završila i pola latice ruže, na ravnom poklopcu svoje kutije s koncima primetila je, krajem oka, odraz pokreta. Kutija je bila pažljivo postavljena da se u njoj ogleda dovratak. Nije podizala glavu s obruča. Alana je stajala tamo piljeći joj u leđa. Kecuejn je nastavila da veze, ali je krajem oka posmatrala taj odraz. Dva puta je Alana pravila poluokret kao da će otići, a onda se konačno sabrala, upadljivo se trudeći da ostane čvrsta.
„Uđi, Alana.“ Još uvek ne podižući glavu, Kecuejn je pokazala na mesto pred sobom. „Stani ovde.“ Obešenjački se osmehnula jer je Alana poskočila. Postojale su odredene prednosti za onoga ko je legenda; kada bi se našli pred nekom legendom, ljudi su retko primećivali i ono što je bilo najočiglednije.
Alana je brzo ušla u sobu, lepršajući svilenom suknjom, i zauzela mesto koje joj je Kecuejn pokazala, ali usne je i dalje nadureno pućila. „Zašto nastavljaš da me kinjiš?“, pitala je. „Nemam šta da dodam na ono što sam ti već kazala. A i da imam, nisam sigurna da li bih! On pripada...!“ Odjednom se prekinula, grickajući donju usnu, ali to je bilo isto kao i da je dovršila. Taj dečak, al’Tor, pripadao je njoj; bio je njen Zaštitnik. Usuđivala se da to pomisli!
„Nikome nisam rekla za tvoj zločin“, tiho progovori Kecuejn, „ali to je samo zato što nisam videla nijedan razlog da sve još više zapetljavam.“ Podižući pogled ka drugoj ženi, nastavila je nežnim glasom. „Ali ako misliš kako to znači da te neću izdubiti poput glavice kupusa, razmisli još jednom.“ Alana se ukoči. Odjednom je bila okružena svetlošću saidara.
„Ako zbilja želiš da ispadneš budala.“ Kecuejn se hladno osmehivala. Sama nije ni pokušala da prigrli Izvor. Jedan od ukrasa koji su joj visili u kosi, isprepletani zlatni mesec, bio je hladan dok joj je dodirivao potiljak. „Trenutno, koža ti je netaknuta, ali moja trpeljivost nije neograničena. U stvari, visi o koncu.“
