„Mir!“, promrmlja Kumira. „Više volim jedno zrnce pravih dokaza nego stotinu zapetljanih logika Belog ađaha.“ Ona sama bila je Smeđa, mada nije imala neke od njihovih uobičajenih slabosti. Zgodna žena kratke kose, tvrdoglava i praktična, pronicljiva u posmatranju, nikada se nije toliko izgubila u mislima da bi izgubila svest o svetu oko sebe. Samo što je to izgovorila, Kumira potapša Dejđin po kolenu, nasmešivši se tako da se pogled njenih plavih očiju pretopi iz oštrine u toplinu. Šijenarci su bili učtiv narod, gotovo suviše, a Kumira je pazila da nekog ne uvredi. Slučajno, naravno. „Razmisli tome šta možemo da uradimo za sestre koje drže Aijeli. Ako iko može išta da osmisli, to si ti.“
Kecuejn frknu. „One zaslužuju šta god da ih snađe.“ Nije joj bilo dozvoljeno da prilazi aijelskim šatorima, kao ni bilo kojoj od njenih saputnica, međutitn, neke od onih budala koje su se zaklele na vernost dečku al’Toru zabasale su u rasuti logor, a vratile se bledih lica, lomeći se između ljutnje i mučnine. Prirodno, ona bi takođe bila besna ako se vređa dostojanstvo Aes Sedai, bez obzira na prilike; ali ne i ovog puta. Da bi postigla svoj cilj, bila je spremna da natera sve u Beloj kuli da gole trče ulicama. Kako bi mogla biti zabrinuta za neudobnost žena koje su mogle sve da upropaste?
Kumira je otvorila usta da prkosno prigovori iako je znala njena osećanja, no Kecuejn je nastavila, smireno ali ipak nemilosrdno. „Možda će one dovoljno plakati da okaju pomije koje su same zamesile, ali sumnjam. One su nam izvan dohvata, ali ako mi padnu šaka, pa mogla bih jednostavno da ih poklonim Aijelima. Zaboravi ih, Dejđin, i pusti taj tvoj vredni um da se bavi zadatkom koji sam ti postavila."
Kairhijenjanki se bledi obrazi zarumeneše zbog pohvale. Hvala Svetlosti da nije bila ovakva, osim pred ostalim sestrama. Kumira je sedela mirno, veoma staloženog lica, s rukama u krilu. Možda je sadbila pokorna, ali malo šta je moglo duže da obuzdava Kumiru. One su bile upravo one dve koje je Kecuejn danas želela uza se.
Kočija se nagnula dok se zaprega kretala uz dugu strminu ka Sunčevoj palati. „Zapamtite šta sam vam rekla", odlučno je podsetila druge dve. „I pazite se!“
Promrmljale su da će paziti, a možda i hoće, i ona klimnu glavom. Ako bude potrebno, ona bi ih obe koristila kao mule, baš kao i ostale, samo što nije nameravala da izgubi nijednu samo zato što je postala neobazriva.
Nije bilo zadržavanja ni smetnji da se kola propuste kroz kapiju palate. Čuvari su prepoznali Arlinin znak na vratima, a bilo im je poznato i ko se vozi unutra. Ta je kočija prošle nedelje veoma često bila u palati. Onog trenutka kada su se konji zaustavili, vrata je otvorio lakej zabrinutog pogleda, u neukrašenom crnom, držeći širok, ravan suncobran od tamne nauljene tkanine. S ivica mu je kiša kapala na golu glavu, no nije ni bio namenjen da zakloni njega.
Brzo dodirujući ukrase koji su joj visili s punđe da bi se uverila kako su svi tu nikada nijedan nije izgubila, samo zato što ih je pazila. Kecuejn je ispod svog sedišta prikupila ručke četvrtaste, prućem prepletene korpe i izašla. Petorica-šestorica lakeja čekala su iza prvog, sa spremnim suncobranima. Tako mnogo putnika ne bi moglo udobno da se nagura u kočiju, ali lakeji nisu smeli biti nespremni, i višak se nije udaljio sve dok nije bilo očigledno kako ih je samo tri.
Očito je primećeno da kočija dolazi. U tamno odeveni poslužitelji, muškarci i žene, činili su uredan niz na tamnoplavom i zlatnom kamenu velikog predvorja sa četvrtasto zasvođenom, pet hvatova visokom tavanicom. Iskakali su, preuzimajući ogrtače, nudeći male, tople platnene krpe za slučaj da su nekome potrebne da osuši lice ili ruke, pružajući pehare od porcelana Morskog naroda pune zaslađenog vina koje je mirisalo na jake začine. Zimsko piće međutim, odgovarajuće prema tom iznenadnom padu temperature. Na kraju krajeva, bilaje zima. Konačno.
Tri Aes Sedai čekale su na jednoj strani, među ogromnim četvrtastim stubovima od tamnog mermera, ispred visokih bledih frizova koji su prikazivali borbe nesumnjivo važne za Kairhijen, ali Kecuejn u početku na njih nije obraćala pažnju. Jedan od mlađih slugu imao je na levoj strani grudi svoga kaputa izvezenu malu crveno-zlatnu priliku, koju su ljudi nazivali Zmaj. Korgejd, sedokosa žena ozbiljnog lica koja je zapovedala slugama u Sunčevoj palati, nije nosila nikakve oznake osim oko struka okačenog velikog prstena s teškim ključevima. Niko drugi nije imao oznake na odeći, pa i pored navodnog oduševljenja mladog čoveka, Korgejd, Čuvarka ključeva, beše ta koja je određivala raspoloženje među slugama. Ipak, dozvolila je mladiću njegov vez; to je trebalo zapamtiti. Kecuejn joj se tiho obratila, pitajući je za odaju u kojoj će moći neometano da veze, a na njen zahtev ta žena nije ni trepnula. A opet, nema sumnje da su joj upućivani i čudniji zahtevi otkada je služila u ovoj palati.
