Alana je vodila unutrašnju borbu, nesvesno poravnavajući plavu svilu. Iznenada sjaj Jedne moći izblede, a ona tako brzo okrenu glavu od Kecuejn da joj se duga crna kosa zatalasala. „Ne znam šta više da ti kažem.“ Progovorila je brzo, bez daha, mada smrknuto. „Bio je povređen, pa onda nije, samo što ne mislim da ga je neka sestra Izlečila. Rane koje niko ne može da Isceli još uvek su tu. Prebacuje se uokolo, Putuje, ali je još uvek negde na jugu. Negde u Ilijanu, mislim, ali sa ove udaljenosti, mogao bi biti i u Tiru, koliko ja znam. Pun je besa, i bola, i sumnjičavosti. Nema više ničeg, Kecuejn. Ničeg više!“ Pazeći na vrelinu srebrnog krčaga, Kecuejn nasu šolju čaja, proveravajući je li mala šolja od tankog zelenog porcelana topla. Kao što se moglo očekivati od srebra, čaj se brzo ohladio. Kratko usmeravajući, ponovo ga je zagrejala. U tamnom čaju bilo je i previše nane; Kairhijenjani su nanu i inače preterano koristili, bar što se nje ticalo. Nije ponudila šolju Alani. Putovanje. Kako je dečak uspeo da otkrije ono što je za Belu kulu bilo izgubljeno još od Slamanja? „Ti ćeš me obaveštavati, zar ne, Alana?“ To nije bilo pitanje. „Pogledaj me, ženo! Ako ga sanjaš, hoću da znam svaku pojedinost!“
Alanine oči su blistale od neisplakanih suza. „Ti bi učinila isto da si bila na mom mestu!“
Kecuejn se namršti na nju preko šolje. Možda i bi. Nema razlike u tome što je Alana uradila i muškarca koji silom primorava ženu da bude s njim, ali Svetlost joj pomogla, možda i bi, da je verovala kako joj to pomaže da ostvari svoj cilj. Sada čak nije ni razmatrala da primora Alanu da joj preda tu vezu. Alana je dokazala koliko je to beskorisno da bi se on nadgledao.
„Nemoj da čekam, Alana“, rekla je ledenim tonom. Nije imala nimalo saosećanja za tu drugu ženu. Alana je bila još jedna u nizu sestara, od Moiraine do Elaide, koja je pokvarila i pogoršala ono što je trebalo da popravi, dok je ona sama bila odsutna jureći prvo Logana Ablara, a zatim i Mazrima Taima. A to joj nimalo nije popravilo raspoloženje.
„Obaveštavaću te o svemu“, uzdahnu Alana, pućeći se kao neka devojčica. Kecuejn je žudela da je ošamari. Alana je nosila šal skoro četrdeset godina; trebalo bi da je zrelija. Naravno, ona je bila iz Arafela. U Far Madingu je bilo malo devojaka od dvadeset godina koje su mogle da se puće i dure koliko jedna matora Arafeljanka na samrtnoj postelji.
Iznenada, Alana uplašeno raširi oči, a Kecuejn ugleda drugo lice na poklopcu svoje kutije za konce. Spuštajući šolju na poslužavnik a obruč za vezenje na sto, Kecuejn ustade i okrenu se ka vratima. Nije žurila, ali nije ni odugovlačila, niti se poigravala kao sa Alanom.
„Jesi li završila s njom, Aes Sedai?“, stupivši u sobu, upitala je Sorilea. Izborana, sedokosa Mudra obraćala se Kecuejn, ali njene su oči počivale na Alani. Slonovača i zlato na njenim zglobovima nežno su zveckali kada se podbočila, a tamni šal joj je skliznuo sve do laktova.
Kada je Kecuejn rekla da zaista jeste, Sorilea je odsečno pokazala ka Alani, koja se brzo odšunja iz sobe. Tačnije rečeno, izjurila je, dureći se. Sorilea se namršti za njom. Kecuejn se susretala sa ženom i ranije, a to su bili zanimljivi, mada kratki susreti. Nije sretala mnogo ljudi koje bi smatrala veličanstvenim, međutim, Sorilea je bila jedna od njih. Možda je čak nekako mogla i da joj parira. Takođe je gajila sumnju da je ta žena stara koliko i ona, možda čak i starija, a to je bilo nešto što nikada nije očekivala da će pronaći.
Još pre nego što je Alana potpuno iščezla, u dovratku se pojavi Kiruna, šutirajući u žurbi svoje sive svilene suknje i piljeći niz hodnik kuda je Alana otišla. A nosila je umetnički izrađen zlatni poslužavnik, na kome je stajao još pažljivije ukrašen zlatni vrč dugog vrata, uz dve male, bele, uglačane glinene šoljice koje su potpuno odudarale od svega. „Zašto Alana trči?“, upitala je. „Bila bih i brža, Sorilea, ali...“ Onda je ugledela Kecuejn, a obrazi joj postadoše najtamnije crveni. Baš je bilo čudno videti tu ponosnu ženu postiđenu.
„Spusti poslužavnik na sto, devojko", reče Sorilea, „i idi kod Čejlin. Čeka te da ti održi predavanje."
Ukočena, Kiruna spusti svoj teret izbegavajući Kecuejnin pogled. Dok se okretala da krene, Sorilea ju je uhvatila za bradu svojim žilavim prstima. „Počela si iskreno da se trudiš, devojko“, odlučno joj reče Mudra. „Ako tako nastaviš, napredovaćeš vrlo dobro. Vrlo dobro. Sada idi. Čejlin nije tako strpljiva kao ja.“
Sorilea mahnu rukom ka hodniku, međutim, Kiruna je stajala gledajući u nju jedan dug trenutak, a lice joj je poprimilo čudnovat izraz. Kada bi Kecuejn morala da se kladi, pretpostavila bi da je Kiruna zadovoljna pohvalama, ali i iznenađena zbog tog zadovoljstva. Sedokosa žena zausti nešto, a Kiruna se strese i požuri iz sobe. Veličanstvena predstava.
