„Uradi šta možeš“, umirujućim glasom reče joj Egvena. Kako je sada bilo čudno i pomisliti da se nekada divila Šerijam, kao i koliko se bojala da ova ne bude nezadovoljna njome. Koliko god to čudno izgledalo, sada, kada više nije bila nadzornica polaznica, kada više nije pokušavala da Egvenu gura ili vuče po sopstvenim željama, Šerijam je stvarno delovala srećnije. „Imam potpuno poverenje u tebe, Šerijam.“ Žena se prosto ozari zbog te pohvale.
Sunce se još nije pomolilo nad šatorima i kolima na istoku, ali logor je već uzavreo. Takoreći. Pošto je doručak bio završen, kuvarice su čistile, a pomagale su im horde polaznica. Sudeći po žestini kojom su to radile, izgleda da su se mlade žene malo zagrevale dok su snegom ribale šerpe, međutim, kuvarice su se teško kretale, podupirući leđa, zaustavljajući se da uzdahnu, a ponekad bi se samo bolje umotale u svoje ogrtače i prazno piljile u sneg. Uzdrhtale sluge, odevene u svu odeću koju su posedovale, počele su, po navici, da obaraju šatore i pune kola čim su završile svoj skromni obrok, a sada su bayljale uokolo ponovo podižući šatore i izvlačeći škrinje iz kola. Iscrpljeni konjušari, oborenih glava, sada su odvodili životinje koje su već bile upregnute. Egvena je čula malo gunđanja među muškarcima koji nisu primetili da u njihovoj blizini ima sestara, međutim, većina je delovala suviše umorno da bi se glasno žalila.
Većina Aes Sedai čiji šatori su ostali podignuti nestala je u njima, ali bilo je podosta onih koje su još uvek davale uputstva radnicima, kao i drugih koje su žurile utabanim putevima nekim sopstvenim poslom. Za razliku od svih ostalih, na njima se nije primećivala iscrpljenost, kao ni na Zaštitnicima, koji su nekako uspevali da deluju kao da su se do mile volje naspavali po divnom prolećnom danu. Egvena je pretpostavljala da je to bio pravi način na koji je neka sestra dobijala snagu od svog Zaštitnika, ne računajući ono što je mogla da učini preko veze. Ako tvoj Zaštitnik nije sebi priznavao da mu je hladno, da je umoran ili gladan, onda si jednostavno morala i sama da se nosiš s time.
Na jednom od poprečnih puteljaka pojavila se Morvrin, čvrsto držeći Takimu za mišku. Možda je to bilo radi podrške, mada je Morvrin bila toliko široka da je niža žena delovala još sitnije nego što je u stvari bila. Možda je to bilo da Takima ne bi pobegla; Morvrin je bila nepopustljiva kada bi nešto odlučila. Egvena se namršti. Moglo se očekivati da Morvrin potraži Predstavnicu sopstvenog ađaha, neku Smeđu, međutim, Egvena pomisli da će to verovatnije biti Dženija nego Eskaralda. Njih dve nestadoše s vidika iza platnom natkrivenih kola na skijama, dok se Morvrin naginjala da svojoj pratilji kaže nešto na uho. Nije bilo načina da se proceni je li Takima uopšte obraćala pažnju na to.
„Je li se nešto dogodilo, majko?“
Egvena se osmehnu, pomalo izveštačeno. „Ništa neuobičajeno, Šerijam. Ništa neuobičajeno."
Pred Amirlininom raanom sobom, Šerijam se udalji da bi se postarala za poslove koje joj je Egvena poverila, a Egvena uđe pod šator i nađe sve pripremljeno. Iznenadila bi se da je bilo drugačije. Selama je upravo spuštala poslužavnik sa čajem na radni sto. Vez od raznobojnih perlica spuštao se niz pripijeni gornji deo i niz rukave ženine haljine, a sa svojim visoko uzdignutim nosom na prvi pogled uopšte nije ličila na služavku, ali završavala je ono što je bilo potrebno. Dva mangala puna usijanog ugljevlja odagnala su malo hladnoće iz vazduha, iako je veći deo toplote bežao kroz otvor za dim. Osušene biljke kojima je ugalj bio posut davale su prijatan miris dimu koji nije izašao, poslužavnik od sinoć je nestao, a fenjer je bio upaljen, kao i potkresane lojanice. Niko neće ostaviti šator dovoljno otvoren da u njega prodre spoljašnje svetlo.
Sijuan je isto tako već bila tu, s rukama punim papira, kiselog lica i s mrljom od mastila na nosu. Njeno zvanje pisarke davao im je još jedan izgovor da javno razgovaraju, a Šerijam uopšte nije smetalo da se oslobodi tog posla. Međutim, sama Sijuan je često gunđala. Ako se uzme u obzir da je retko kad napuštala Kulu, još otkad je ušla u nju kao polaznica, imala je neverovatan otpor prema sedenju u zatvorenom. Tog trenutka bila je oličenje žene koja je bila vrlo strpljiva i koja želi da svi za to znaju.
I pored visoko dignutog nosa, Selama se toliko kezila i klanjala da se preuzimanje Egveninog ogrtača i pletenih rukavica pretvorilo u pravi mali obred. Ta je žena zvocala o tome kako majka mora da digne noge, i možda bi trebalo da majci donese prekrivač za krilo, i možda bi trebalo da ostane u blizini za slučaj da majci još nešto zatreba, dok je Egvena nije bukvalno isterala napolje. Čaj je imao ukus nane. Po ovom vremenu! Selama je bila naporna, i teško da se mogla nazvati odanom, ali jeste se trudila.
