Titraj pokreta privuče Aran’garin pogled i ona proviri kroz drveće, ka vojnom logoru, mračnom prstenu oko šatora Aes Sedai. Red kola-saonica polako se kretao ka istoku, a pratili su ih ljudi na konjima. Bledo sunce odsijavalo je od oklopa i vrhova kopalja. Nije mogla a da ne šmrkne prezrivo. Koplja i konji! Zaostala rulja koja nije mogla da se kreće brže nego što čovek hoda, a predvode je ljudi koji nisu imali pojma šta se na stotinu milja od njih događa. Aes Sedai? Mogla je da ih uništi celu gomilu, a čak ni dok bi umirale ne bi imale pojma ko ih ubija. Naravno, ne bi ih mnogo nadživela. Stresla se od te pomisli. Veliki gospodar davao je veoma malo drugih prilika u životu, a ona nije imala nameru da proćerda svoju.
Sačekavši da se jahači izgube s vidika, u šumi, krenula je nazad ka logoru, opušteno premišljajući o noćašnjim snovima. Iza nje, gladak sneg skrivaće ono što je zakopala sve dok ga proleće ne otopi, što je bilo više nego dovoljno dugo. Tamo napred, neki od muškaraca u logoru konačno su je primetili i podigli su se od onoga što su radili da bi je posmatrali. Nije mogla da se uzdrži a da se ne nasmeši i da ne poravna suknje na bokovima. Sad je već bilo teško stvarno se setiti kako je to izgledalo živeti kao muškarac; je li i ona tada bila takva budala kojom je tako lako upravljati? Bilo je teško neopaženo se probiti kroz taj osinjak s lešom, čak i za nju, ali zato je uživala u šetnji nazad.
Jutro je proticalo u naizgled beskrajnom pregledanju papira, dok se nije stvarno i desilo ono za šta je Egvena znala da će se desiti. Neki dnevni događaji bili su sasvim izvesni. Biće užasno hladno, biće snega, biće oblaka, biće sivog neba i vetra. I biće dnevnih poseta Romande i Lelejne.
Iscrpljena sedenjem, Egvena je taman ispružila noge kada Lelejna ulete u šator, s Faolajn za petama. Ledeni vazduh ukotrljao se za njirna pre nego što se šatorsko krilo spustilo. Gledajući oko sebe s blagim neodobravanjem, Lelejna skide svoje plave kožne rukavice dok je dopuštala Faolajn da joj s ramena skine ogrtač postavljen krznom lasice. Vitka i dostojanstvena u tamnoplavoj svili, prodornih očiju, ponašala se kao na svome. Neobavezan pokret rukom bio je dovoljan da se Faolajn povuče u jedan od uglova, noseći odeću, i samo zabacivši unazad sopstveni ogrtač. Očito je bila spremna da pođe onog trenutka kada Predstavnica ponovo mahne rukom. Njene tamne crte bile su oličenje bespogovorne pokornosti, što nimalo nije ličilo na nju.
Lelejnina uzdržanost popustila je samo na trenutak, kada je uputila iznenađujuće topao osmeh Sijuan. One su bile prijateljice, jednom, pre mnogo godina, a ona je čak bila ponudila nešto poput pokroviteljstva kakvo je Faolajn prihvatila, štit Predstavnice i zaštitničku ruku protiv mrštenja i optužbi drugih sestara. Dotakavši Sijuanin obraz, Lelejna meko promrmlja nešto što je delovalo saosećajno. Sijuan pocrvene, dok joj se na licu ogledala užasna nesigurnost. Egvena je bila sigurna da se ne pretvara. Sijuan se teško nosila sa onim što se stvarno promenilo u njoj, a još više s time kako se lako tome prilagođavala.
Lelejna odmeri stoličicu pred radnim stolom, a onda, kao i obično, upadljivo odbaci tako nesigurno sedište. Tek tada se udostojila da primeti Egvenu, samo klimnuvši glavom. „Potrebno je da razgovaramo o Morskom narodu, majko“, obratila joj se glasom koji je bio malo prečvrst za obraćanje Amirlin Tronu.
Tek kada joj se srce povuklo iz grla, Egvena shvati da se bojala kako Lelejna već zna ono što joj je lord Brin rekao. Ili čak za sastanak koji je organizovala. Sledećeg trenutka srce joj ponovo poskoči. Morski narod? Dvorana sigurno nije mogla da sazna za pogodbu koju su Ninaeva i Elejna bile sklopile. Nije mogla ni da zamisli šta ih je ponukalo na takvu propast, kao ni kako će se nositi s time.
Dok joj se stomak vezivao u čvor, zauzela je mesto za stolom, ne pokazujući ništa od svojih osećanja. A ona glupa noga od stolice se sklopila, gotovo je oborivši na tepih pre nego što je uspela da je cimne nazad. „Morski narod u Kaemlinu ili u Kairhijenu?“ Da; to je zvučalo prikladno smireno i pribrano.
„Kairhijenu.“ Romandin visoki glas odjeknuo je poput iznenadne zvonjave. „Sasvim sigurno, Kairhijenu.“ Naspram njenog pojavljivanja, Lelejna je delovala gotovo sramežljivo, dok je snaga njene ličnosti iznenada ispunjavala šator. Kod Romande nije bilo toplih osmeha; iako joj je lice bilo privlačno, delovalo je kao da nije načinjeno za njih.
Teodrin je ušla za njom, a Romanda zbaci svoj ogrtač jednim zamahom i dobaci ga vitkoj sestri s obrazima poput jabuka, posedničkim pokretom poslavši Teodrin u ugao nasuprot Faolajn. Faolajn je bila upadljivo mirna, ali Teodrinine iskošene oči bile su veoma razrogačene, kao da je neprekidno zaprepašćena, a usne je držala kao da će svakog časa zasoptati. Kao i kod Faolajn, njeno pravo mesto u poretku Aes Sedai zahtevalo je bolji posao, ali nijedna ga neće dobiti u skorije vreme.
