Mada, ubrzo se vratila, pa su jele tvrde zemičke i sočivo začinjeno žilavom šargarepom i ostacima mesa koje Egvena nije želela pobliže da ispita. Bilo je samo nekoliko prekida, upadanja, kada bi se ućutale i pretvarale da proučavaju izveštaje. Čeza je bila došla da uzme poslužavnik, a kasnije da zameni sveće, a taj je zadatak obavljala gunđajući, što ni najmanje nije ličilo na nju.
„Ko bi očekivao da će i Selama da nestane?“, mrmljala je, kao za sebe. „Otišla da se ljubaka s vojnicim, pretpostavljam. To je loš uticaj one Halime.“
Mršav mladić, kome je nos curio, promenio je već ugašeno ugljevlje u mangalu Amirlin se grejala bolje od većine, ali ni to nije bilo mnogo a on se saplitao o sopstvene čizme i toliko je piljio u Egvenu da je to bilo veoma zadovoljavajuće nakon dve Predstavnice. Šerijam se pojavila da upita ima li Egvena još nekih uputstava, ni manje ni više, a onda se činilo kako bi želela i da ostane. Možda ju je ono nekoliko tajnikoje je znala uznemiravalo. Pogled joj je, u svakom slučaju, bio napet.
To je bilo sve, a Egvena nije bila sigurna je li to zato što niko ne bi uznemiravao Amirlin bez nekog dobrog razloga, ili zato što su svi znali da se prave odluke u stvari donose u Dvorani.
„Ne znam za ovaj izveštaj da se vojnici kreću iz Kandora ka jugu“, reče Sijuan, čim se šatorsko krilo sklopilo za Šerijam. „Postoji samo ovaj jedan, a Krajišnici retko idu daleko od Pustoši, samo što je to poznato svakoj budali, tako da mi ovo ne liči na priču koju bi neko izmislio.“ Ovog puta nije čitala s papira.
Sijuan je uspela, uz mnogo muka, da zadrži Amirlininu mrežu doušnika, za sada, te su izveštaji, govorkanja i tračevi tekli ka njoj neprekidno, da bi bili proučeni pre nego što bi ona i Egvena odlučile šta od toga treba saopštiti Dvorani. Leana je imala sopstvenu mrežu, pa je davala svoj doprinos. Većina toga prosleđivana je dalje nešto od toga Dvorana je morala da zna, a ništa nije jamčilo da će ađasi preneti ono što su njihovi sopstveni doušnici saznali – ali sve je moralo da se proseje kako bi se odvojilo ono što bi moglo biti opasno, ili što je služilo da se skrene pažnja od pravog cilja.
U poslednje vreme, retko je koji od tih tokova nosio išta dobro. Kairhijen je bio leglo beskrajnih govorkanja o Aes Sedai koje su se udružile s Random, ili još gore, koje su mu služile, ali makar je to moglo odmah da se otpiše. Mudre nisu htele mnogo da govore o Randu, niti o bilo kome ko je bio povezan s njim, ali po njihovim rečima, Merana je čekala na njegov povratak, a sasvim sigurno su sestre u Sunčevoj palati, gde je Ponovorođeni Zmaj držao svoj prvi presto, bile više nego dovoljne da potaknu ovakve priče. Bilo je teže ne obraćati pažnju na neke druge, čak i kada je bilo teško razlučiti kako da se protumače. Štampač iz Ilijana izvestio je kako ima dokaze da je Rand sopstvenim rukama ubio Martina Stepaneosa i da je pomoću Jedne moći uništio njegovo telo, dok je jedan radnik s tamošnjih dokova tvrdio kako je video kako bivšeg kralja odnose, vezanog i zapušenih usta, i uvijenog u jedan tepih, na brod koji je odmah isplovio uz blagoslov zapovednika lučke straže. Ono prvo bilo je mnogo verovatnije, ali Egvena se nadala da niko od doušnika ađaha nije pokupio istu priču. Randovo ime već je imalo i suviše crnih oznaka u knjigama sestara.
I tako se nastavljalo. Seanšani su se, izgleda, učvrstili u Ebou Daru, i nisu nailazili na neki otpor. To se moglo i očekivati u zemlji gde se kraljičina vladavina završavala na nekoliko dana jahanja od prestonice, ali teško da je bilo ohrabrujuće. Šaidoi kao da su se nalazili posvuda, mada su novosti o njima uvek dolazile od nekoga ko je to čuo od nekog drugog ko je to čuo. Većina sestara kao da je verovala da su rasuti Šaidoi Randovo zamešateljstvo, i pored poricanja Mudrih, koje im je Šerijam prenela. Naravno, nijedna nije htela da pobliže proverava tobožnje laži Mudrih. Postojalo je na stotine izgovora, ali nijedna nije želela da se susreće s njima u Tel’aran’riodu, osim sestara zakletih Egveni, a i njima je to morala da naredi. Anaija je suvo nazivala te susrete „vrlo sabijenim lekcijama poniznosti“, i nije delovala nimalo šaljivo.
„Nemoguće je da ima toliko Šaidoa“, mrmljala je Egvena. Nikakve biljke nisu bile dodate drugoj turi ugljevlja, koji se upravo gasio lagano tinjajući, a oči su je pekle od dima koji je visio u retkom vazduhu. Ako bi usmerila da ga se otarasi, ostala bi i bez ono malo toplote. „Deo ovoga mora da je delo razbojnika.“ Na kraju krajeva, ko je mogao da razlikuje selo koje je ostalo prazno jer su pobegli pred razbojnicima od onog koje su ispraznili Šaidoi? Pogotovo u trećoj ruci, ili petoj. „Sasvim je sigurno da uokolo ima dovoljno razbojnika koji su odgovorni bar za deo toga.“ Većina je sebe nazivala Zmajuzakletim, što nimalo nije olakšavalo stvar. Ona poče da pomera ramena kako bi malo opustila mišiće.
