Egvena uzdahnu. Možda će moći makar da predupredi da se sastanci u Tel’aran’riodu održavaju u Salidaru. Tu se ona sada sastajala sa Elejnom i Ninaevom. Kada bi se sastajala, u svakom slučaju; nije to učinila danima. Pošto su se Predstavnice pojavljivale tu i tamo u svetu snova, bilo je teško naći mesto gde bi bile sigurne da se one neće pojaviti. „Sledeći put kada se sretnem sa Elejnom ili Ninaevom, preneću im vaša uputstva u vezi s Merililom. Obavestiću vas kada bude spremna da se sretne s vama.“ Što se nikada neće dogoditi, kada bude završila s tim uputstvima.
Predstavnice naglo okrenuše glave, a dva para očiju se zapiljiše u nju. Potpuno su zaboravile da je i ona prisutna! S mukom zadržavši bezizražajno lice, shvatila je kako razdraženo tapka nogom, pa se zaustavila. Moraće još neko vreme da podržava njihovo mišljenje o sebi. Još samo malo. Bar je zbog toga više nije spopadala mučnina. Samo ljutnja.
U tom trenutku tišine Čeza upade noseći Egvenin podnevni obrok na krpom prekrivenom poslužavniku. Tamnokosa, bucmasta i lepuškasta sredovečna žena, Čeza je uspevala da ukaže dužno poštovanje bez dodvoravanja. Njen je naklon bio jednostavan kao i njena tamnosiva haljina, koja je imala samo malo jednostavne čipke oko vrata. „Oprostite mi na ometanju, majko, Aes Sedai. Meni je stvarno žao što ovo kasni, majko, ali izgleda da je Meri nekuda odlutala.“ S neodobravanjem je coktala jezikom dok je spuštala poslužavnik pred Egvenu. Lutanje uokolo bilo je malo verovatno za Meri, kojoj ime nikako nije pristajalo. Ta stroga žena nije odobravala sopstvene pogreške kao što nije odobravala ni greške drugih ljudi.
Romanda se namrštila, ali ništa nije rekla. Na kraju krajeva, nije mogla da pokaže otvoreno zanimanje za jednu od Egveninih sobarica. Pogotovo kada je ta žena bila njena sopstvena doušnica. Kao što je Selama bila Lelejnina. Egvena je izbegavala da pogleda Teodrin i Faolajn, koje su i dalje poslušno stajale u svojim uglovima, kao da su samo Prihvaćene, a ne prave Aes Sedai.
Čeza nešto zausti, ali brzo zatvori usta, možda uplašena prisustvom Predstavnica. Egveni laknu kada se spustila u još jedan kniks i udaljila mrmljajući: „S tvojim dopuštenjem, majko.“ Čezini saveti uvek su bili dovoljno zaobilazni pred bilo kojom sestrom, ako bi bila prisutna, ali u tom trenutku poslednje što je Egvena želela bilo bi uvijeno podsećanje kako treba da jede dok je hrana još topla.
Lelejna nastavi kao da prekida nije ni bilo. „Bitno je“, odlučno je izlagala, „saznati šta žele Ataan Mijere. Ili šta taj dečko namerava. Možda on želi da bude i njihovkralj.“ Raširivši ruke, dopustila je Faolajn da joj namesti ogrtač, što je tamnoputa mlada žena pažljivo učinila. „Setićeš se da me obavestiš ako ti nešto od toga padne na pamet, majko?“ To zazvuča gotovo kao zahtev.
„Dobro ću promisliti", reče joj Egvena. Time nije mislila da kaže kako će svoje misli i podeliti s njom. Volela bi da je mogla da nasluti odgovor. Znala je da Ata’an Mijere smatraju Randa svojim prorečenim Koramurom, iako to Dvorani nije bilo poznato, ali šta je on želeo od njih, ili oni od njega, nije mogla ni da zamisli. Po onome što je Elejna rekla, pripadnici Morskog naroda koji su bili s njom nisu imali nikakvu predstavu o tome. Ili to nisu govorili. Egvena je gotovo poželela da je jedna od šačice sestara kod nje u logoru koje su poticale iz Ata’an Mijera. Gotovo. Ovako ili onako, one vetrotragačice izazvaće nevolje.
Na Romandin znak rukom, Teodrin polete s Predstavničinim ogrtačem, kao privučena. Sudeći po Romandinom izrazu lica, nije joj prijalo što se Lelejna oporavila. „Setićeš se da preneseš Merilili kako hoću da razgovaram s njom, majko“, rekla je, a to nije bilo pitanje.
Jedan kratak trenutak obe Predstavnice su stajale piljeći jedna u drugu, toliko usredseđene na svoje suparništvo da su ponovo zaboravile na Egvenu. Izašle su ne obrativši joj se više nijednom rečju, gotovo se gurajući za prednost dok se Romanda nije izvukla prva, vukući Teodrin za sobom. Pokazujući zube, Lelejna je izašla iz šatora, bukvalno gurajući Faolajn napred.
Sijuan ispusti težak uzdah i nimalo nije pokušavala da prikrije sopstveno olakšanje.
„S tvojim dopuštenjem, majko“, mrmljala je Egvena, izrugujući se. „Ako ti je po volji, majko. Možete da idete, kćeri.“ Ispustivši dug izdah zavalila se u stolicu. A ona se smesta preturi na tepihe. Polako se podigla i povukla suknje da ih ispravi, nameštajući ešarpu. Bar joj se to nije dogodilo pred onim dvema. „Idi, uzmi nešto da jedeš, Sijuan. I donesi i nazad. Pred nama je dugačak dan.“
„Neki padovi manje bole“, reče Sijuan kao za sebe, pre nego što se sagla da izađe. Dobro je da je brzo otišla, inače bi Egvena imala štošta da joj kaže.
