Odjednom je postala svesna da Sijuan tako napeto pilji u prazno da se činilo kako će svakog trena skliznuti sa svoje stoličice. „Sijuan, jesi li zadremala? Možda smo radile veći deo dana, ali napolju još uvek ima svetla.“ Nad rupom za dim još uvek je bilo svetlosti, mada se činilo da polako bledi.
Sijuan zatrepta. „Stvarno mi je žao. Razmišljala sam o nečemu u poslednje vreme i pokušavala sam da odlučim treba li to da podelim s tobom. U vezi s Dvoranom.“
„S Dvoranom! Sijuan, ako znaš nešto o Dvorani...!“
„Nije da nešto znam“, prekide je Sijuan. „Nego nešto sumnjam.“ Ozlojeđeno je coknula jezikom. „Nije čak ni prava sumnja. Bar još ne znam na šta da sumnjam. Ali vidim određenu pravilnost."
„Onda je najbolje da mi pričaš o tome“, reče Egvena. Sijuan se pokazala veoma veštom u uočavanju pravilnosti i ponavljanja tamo gde su svi drugi videli samo zamršenu gomilu.
Pomerivši se na stoličici, Sijuan se napeto nagnu napred. „Evo o čemu se radi. Ako izuzmeš Romandu i Morju, Predstavnice izabrane u Salidaru su... pa, suviše su mlade.“ Mnogo se toga promenilo u Sijuan, ali bilo je očito da joj je neprijatno da govori o starosti drugih sestara. „Eskaralda je najstarija, a prilično sam ubeđena da nema mnogo više od sedamdeset. Ne mogu da budem sasvim sigurna bez pregleda knjige polaznica u Tar Valonu, ili da nam ona lično to kaže, ali ubeđena sam koliko je to moguće. Nije često da u Dvorani sedi više od jedne sestre koja ima manje od sto godina, a mi ih ovde imamo devet!“
„Ali Romanda i Morja jesu nove“, nežno joj reče Egvena, spuštajući laktove na sto. Bio je to dug dan. „I nijedna nije mlada. Možda bi trebalo da smo zahvalne što ostale jesu, ili možda ne bi pristale da me uzdignu.“ Mogla je i da ukaže na to da je sama Sijuan bila izabrana za Amirlin kada je imala samo polovinu Eskaraldinih godina, ali bilo bi okrutno podsećati je.
„Možda“, tvrdoglavo je nastavila Sijuan. „Romanda je bila predodređena za Dvoranu čim se pojavila. Sumnjam da postoji ijedna Žuta koja bi smela da se usprotivi tome da ona zauzme stolicu. A Morja... Ona se ne drži uz Lelejnu, ali Lelejna i Lirela su verovatno mislile da će to učiniti. Ne znam. Ali zapamti ovo. Kada se uzdigne suviše mlada žena, za to postoji razlog.“ Duboko je uzdahnula. „Uključujući ono kada se to meni dogodilo.“ Na licu joj se ocrtao bol zbog gubitka, sasvim sigurno zbog gubitka Amirlin Trona, možda i svih ostalih gubitaka koje je pretrpela. I nestao je gotovo istovremeno kada se i pojavio. Egveni se činilo da nikada nije upoznala drugu ženu koja bi bila čvrsta kao Sijuan Sanče. „Ovog puta bilo je više nego dovoljno sestara uobičajenih godina među kojima se moglo birati, a ne mogu sebi da predočim kako se baš svih pet ađaha ne mogu složiti oko njih. Tu postoji nešto i ja imam nameru da to iščačkam.“
Egvena se nije slagala. Promena je bila u vazduhu, priznavala to Sijuan ili ne. Kada je otela Sijuanino mesto, Elaida je prekršila običaje, čak se opasno približila kršenju zakona. Sestre su pobegle iz Kule i dopustile su da se za to sazna u svetu, a to poslednje se sasvim sigurno nikada ranije nije dogodilo. Promene. Starije sestre su verovatno bile privrženije starim načinima, ali čak su i neke od njih morale da primete kako se sve uokolo pomera. Sigurno su zbog toga bile izabrane mlađe žene, otvorenije za novo. Treba li da naredi Sijuan da prestane s gubljenjem vremena oko ovoga? Sijuan je imala sasvim dovoljno drugih obaveza. Ili bi bilo ljubazno pustiti je da nastavi? Toliko je truda ulagala da dokaže kako se promene koje vidi uopšte ne događaju.
Pre nego što je Egvena stigla da odluči, Romanda se uvuče u šator; stajala je držeći podignuto krilo. Duge senke pružale su se preko snega napolju. Veče se brzo spuštalo. Romandino lice bilo je tamno poput tih senki. Strogo pogleda Sijuan i odreza jednu reč. „Van!“
Egvena neprimetno klimnu glavom, ali Sijuan je već bila na nogama. Malo se saplela, a onda gotovo izjuri iz šatora. Od sestre koja se nalazila na Sijuaninom mestu očekivalo se da posluša svaku sestru koja bi imala Romandinu snagu u Moći, a ne samo Predstavnicu.
Ispustivši krilo šatora, Romanda prigrli Izvor. Okružio ju je sjaj saidara, a ona izatka prepreku protiv prisluškivanja u šatoru, a da se nije čak ni pretvarala kako traži Egveninu dozvolu za to. „Ti si jedna budala!“, skresala je. „Koliko si dugo mislila da ćeš moći to da tajiš? Vojnici pričaju, dete. Muškarci uvek pričaju! Brin može da bude srećan ako mu Dvorana ne nabije glavu na kolac zbog ovoga.“
Egvena je ustajala polako, gladeći suknje. Ovo je i očekivala, ali još uvek je morala da bude pažljiva. Igra je bila još daleko od kraja i još uvek se sve u trenu moglo promeniti. Morala je da glumi nevinašce, sve dok ne bude sebi mogla da priušti da prestane s pretvaranjem. „Moram li te podsetiti da je grubost prema Amirlin Tronu zločin, kćeri?“, rekla je umesto toga. Tako dugo se pretvarala, a bila je tako blizu.
