Ninaeva krupnim koracima priđe prozoru, pa virnu na obe strane, pazeći da ne gurne glavu kroz njega. Kao i u stvarnom svetu, i tamo je bila noć, pun je mesec sijao na svetlom snegu, mada vazduh nije bio hladan. Nije trebalo da tu ima ikoga osim njih, a ako je nekoga i bilo, to je bio neko koga treba izbeći. „Nadam se da nema poteškoća sa svojim naumima“, promrmljala je.
„Rekla nam je da to ne pominjemo ni jedna drugoj, Ninaeva. Izgovorena tajna dobija krila.“ To je bila jedna od Lininih mnogobrojnih omiljenih.
Ninaeva iskrivi lice pogledavši je preko ramena, pa se vrati posmatranju uske uličice. „To je drugačije za tebe. Ja sam je pazila kao malu, menjala sam joj pelene, tu i tamo sam je naprašila po turu. A sada moram da skočim kad god pucne prstima. To je teško.“
Elejna nije mogla da odoli. Pucnula je prstima.
Ninaeva se toliko brzo okrenula da joj je lice bilo mutno, izobličeno, s iskolačenim očima. I haljina joj je bila zamagljena, menjajući se od plave jahaće svile u belo Prihvaćenih pa u ono što je nazivala dobrom, pouzdanom vunom iz Dve Reke, tamnom i debelom. Kada je shvatila da Egvena nije prisutna, da je nije čula, gotovo se onesvestila od olakšanja.
Pošto su se vratile u svoja tela i probudile pa to ispričale ostalima pre nego što su otišle u krevet, Avijenda je to smatrala više no dobrom šalom, a i Birgita se nasmejala, no Ninaeva je, ipak, uspela da se osveti. Sledećeg jutra probudila je Elejnu ledenicom. Elejnin vrisak probudio je sve ostale u selu.
Tri dana kasnije došlo je do prve eksplozije.
Velika zimska oluja, poznatija pod imenom semaros, nastavila se sa Olujnog mora, jača od bilo koje u pamćenju. Neki su tvrdili kako ove godine semaros pokušava da nadoknadi mesece kašnjenja. Munje su parale nebeskim svodom dovoljno često da razbiju noćnu tminu. Vetar je brisao preko tla, a kiša ga je šibala, pretvarajući sve, osim najčvršćih puteva, u reke blata. Ponekad bi se blato smrzlo nakon sumraka, ali je osvit uvek donosio topljenje, čak i kad je nebo bilo sivo, a tlo bi se ponovo pretvaralo u kaljugu. Rand je bio iznenađen koliko je sve to ometalo njegove planove.
Aša’mani po koje je poslao došli su brzo, sredinom sledećeg jutra, i izjahali kroz Prolaz na žestoki pljusak koji je zaklonio sunce, praveći takav mrak da jo isto tako mogla biti i ponoć. Kroz rupu u vazduhu video se sneg tamo pozadi, u Andoru krupne, bele pahulje koje su u gustom kovitlacu skrivale ono što je ležalo iza. Većina ljudi u kratkoj koloni bila je umotana u teške, crne ogrtače, ali se činilo da kiša klizi oko njih i njihovih konja. Nije to bilo očigledno, pa ipak, ko god bi primetio, pogledao bi dva, ako ne i tri puta. Bilo je potrebno samo jednostavno usmeravanje da bi se ostao suv, dokle god vam nije smetalo da obznanite šta ste. Mada, crno-beli disk izrađen na grimiznom krugu, na grudima njihovih ogrtača, otkrivao je to u svakom slučaju. Iako su ili upola skriveni kišom, oko njih je lebdeo ponos, kao i to kako nadmeno su sedeli u sedlima. Oholost. Oni su slavili to što su bili.
Njihov zapovednik Čarl Gedvin je bio svega nekoliko godina stariji od Randa, osrednje visine, a kao i Torval, nosio je mač i zmaja na visokom okovratniku dobro sašivenog kaputa od najbolje crne svile. Mač mu je bio bogato optočen srebrom, a srmom ukrašen pojas krasila je srebrna kopča u obliku pesnice. Gedvin je sebe nazivao Corovan’m’hejl; na Starom jeziku – vođa oluje, šta god to trebalo da znači. Bar je bilo odgovarajuće za ovakve vremenske prilike.
I pored toga, stajao je na samom ulazu u Randov ukrašeni zeleni šator i mrštio se na nalete kiše napolju. Šator je okruživala straža Saboraca na konjima, udaljena ništa više od trideset koraka, ali jedva vidljiva. Po tome kako nisu obraćali pažnju na pljusak, mogli su biti i kipovi.
„Kako očekuješ od mene da ikoga nađem po ovakvom vremenu?“, progunđao je Gedvin, bacivši pogled preko ramena ka Randu. Trenutak kasnije dodao je: „Moj gospodaru Zmaju.“ Oči su mu bile hladne i izazivačke, kao i uvek, bez obzira da li gleda u čoveka ili drvenu ogradu. „Rohajd i ja doveli smo osam Posvećenih i četrdeset Boraca, dovoljno da se uništi cela vojska ili pokori deset kraljeva. Mogli bismo naterati čak i Aes Sedai da zatrepću“, suvo je dodao. „Spaljen da sam, nekolicina nas mogla je sama da pošteno odradi posao. Mogao si i ti. Zašto ti je bio potreban iko drugi?“
„Očekujem od tebe poslušnost, Gedvine", hladno reče Rand. Vođa oluje? A Mejnil Rohajd, sledeći do Gedvina, naziva sebe Bajidžan’m’hejl, vođa napada. Šta je Taim naumio stvarajući nove činove? Važno je bilo da je taj čovek stvarao oružje. Bitno je bilo da to oružje ostane pri zdravom umu dovoljno dugo da bi moglo biti upotrebljeno. „I ne očekujem od tebe da gubiš vreme dovodeći u pitanje moja naređenja.“
