Čova na to poče da se šepuri, gladeći bradicu prošaranu sedim vlasima. Čuo je ono što je želeo da čuje. „Da, moj gospodaru Zmaju, možeš biti siguran u moju odanost. To je upravo razlog zašto sam zabrinut zbog naređenja koja mi je tvoj čovek jutros doneo.“ To se odnosilo na Adlija; mnogi su plemići smatrali da će, ako o Aša’manima budu razmišljali samo kao o Randovim slugama, ovi nekako postati manje opasni. „Mudro je od tebe što si otposlao većinu Kairhijenjana. I Ilijanaca, naravno; to se podrazumeva. Mogu čak i da razumem zašto ograničavaš Guejama i ostale.“ Vejramon je čizmama šljapkao po blatu dok mu je prilazio, a glas mu je poprimio poverljiv ton. „Ja verujem kako su neki od njih... ne bih baš rekao kovali zaveru protiv tebe, ali mislim da možda njihova odanost nije uvek bila van svake sumnje. Kao što moja jeste. Van svake sumnje.“ Glas mu se pojačao, postavši ponovo snažan i siguran glas čoveka koji se brine isključivo o potrebama onoga koga služi. Onoga koji će zasigur,no njega postaviti za prvog kralja Tira. „Dozvoli mi da dovedem sve svoje oružnike, moj gospodaru Zmaju. S njima i Braniocima, mogu čuvati čast Gospodara jutra, i njegovu bezbednost."
U svim logorima širom ravnice, utovarana su kola i dvokolice, sedlani su konji. Mnogi šatori već su bili oboreni. Visoka gospa Rozejn jahala je na sever, njen je barjak predvodio kolonu dovoljno veliku da napravi pometnju među razbojnicima i barem navede Šaidoe da zastanu. Ali ne i dovoljna da joj usadi u glavu određene namere. Naročito ne pošto su polovinu činili Guejamovi i Marakonovi ljudi, pomešani s Braniocima Kamena. Manje-više isto je bilo i sa Spajronom Nejritinom: on je jahao na istok preko visokog grebena, a pratilo ga je onoliko Saboraca i ljudi zakletih drugim članovima Saveta devetorice koliko je bilo i njegovih ljudi, ne računajući još stotinak pešaka što su se vukli za njima, a među kojima su se neki još dan ranije predali u šumi ispod tog istog grebena. Iznenađujuće veliki broj odlučio se da sledi Ponovorođenog Zmaja, ali im Rand nije dovoljno verovao da bi ih ostavio zajedno. Tolmeran je upravo kretao ka jugu sa istom vrstom mešovite pratnje, a trebalo je i ostali da pođu, čim njihova kola i dvokolice budu utovareni. Svako u drugom pravcu, a niko nije mogao do te mere da veruje ljudima iza sebe da bi se osmelio i prekršio Randova naređenja. Doneti mir Ilijanu bio je važan zadatak, pa ipak je svaki do poslednjeg lorda i gospe žalio što je udaljen od Ponovorođenog Zmaja, očito se pitajući znači li to da im zbog nečega manje veruje. Mada bi se neki mogli i zapitati zašto je odlučio da drži na oku one koje je zadržao. Rozejn je svakako delovala zamišljeno.
„Dirnut sam tvojom brigom", reče Rand Vejramonu, „ali koliko je stražara potrebno jednom čoveku? Ja nisam krenuo da započnem rat.“ Dobro istaknuto, možda, mada se taj rat već uveliko razvijao. Počeo je u Falmeu, ako ne i ranije. „Postaraj se da ti ljudi budu spremni.“
Koliko je ljudi umrlo zbog mog ponosa?, zapomagao je Lijus Terin. Koliko ih je umrlo zbog mojih grešaka?
„Mogu li makar da pitam kuda idemo?“ Vejramonovo pitanje, ne baš razdražljivo, nadjača glas u Randovoj glavi.
„Grad“, brecnu se Rand. On nije znao koliko je ljudi umrlo zbog njegovih grešaka, ali niko nije umro zbog njegovog ponosa. U to je bio siguran.
Vejramon zausti, očigledno zbunjen da li se to odnosilo na Tir ili Ilijan, ili možda čak i na Kairhijen, ali mu Rand Zmajevim žezlom dade znak da ode, kratkim, odsečnim pokretom od koga se zaljuljaše zeleno-bele kićanke. Napola je želeo da može njime da ubode Lijusa Terina. „Nemam nameru da sedim ovde ceo dan, Vejramone! Idi svojim ljudima!“
