„Po tvojoj zapovesti, moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je Gedvin. „Smesta ću poslati ljude.“ Uz kratak pozdrav, s pesnicom na grudima, izašao je napolje, na oluju. Pljusak se savio oko njega, obavijajući mali štit koji je postavio preko sebe. Rand se upitao je li taj čovek bio svestan koliko je bio blizu smrti kada je posegao za saidinom bez upozorenja.
Moraš ga ubiti, pre nego što on ubije tebe, kikotao se Lijus Terin. Oni hoće, znaš to. Mrtav čovek ne može nikoga da izda. Glas u Randovoj glavi postade upitan. Samo što ponekad ne umru. Jesam li ja mrtav? A ti?
Rand potisnu reči dok ne postadoše poput zujanja mušice, na samoj granici primetnosti. Otkada se ponovno pojavio u Randovoj glavi, Lijus Terin je retko bio nem, osim ako bi bio prisiljen na to. Većinu vremena činio se luđi nego ikad, a takođe i razdraženiji. Ponekad i jači. Taj je glas upadao Randu u snove, a kad bi u snu ugledao samog sebe, to uopšte nije bivao on. Međutim, to nije uvek bio ni Lijus Terin, lice koje je počeo da prepoznaje kao Lijusa Terina. Ponekad je bilo zamučeno, ali čudno poznato, a činilo se kako je i Lijus Terin takođe zapanjen time. To je samo pokazivalo koliko je ludilo tog čoveka odmaklo. Ili možda i njegovo sopstveno.
Ne još, pomisli Rand. Još ne mogu priuštiti sebi da poludim.
Kada onda?, prošaputa Lijus Terin, pre nego je Rand stigao da ga ponovo utiša.
Dolaskom Gedvina i Aša’mana, pokrenuo se njegov plan da potera Seanšane na zapad. Pokrenuo se, ali je napredovao sporo, poput čoveka koji bi se vukao nekim od tih blatnjavih puteva. Smesta je premestio sopstveni logor, nimalo se ne trudeći da sakrije to pomeranje. Nije bilo koristi težiti za potajom. Novosti su putovale polako po golubovima, a još sporije po glasnicima, naročito od kada je počeo semaros, pa ipak, on uopšte nije sumnjao da su ga posmatrali Bela kula, Izgubljeni, svako ko je video dobitke ili gubitke onde kuda je prolazio Ponovorođeni Zmaj i ko je imao novčić da ga da vojniku. Možda čak i Seanšani. Ako je on mogao da uhodi njih, zašto oni ne bi mogli da uhode njega? Ali čak ni Aša’mani nisu znali zašto se on pomera.
Dok je Rand nezainteresovano posmatrao ljude kako pakuju šatore na dvokolice s visokim točkovima, Vejramon se pojavi na jednom od svojih mnogobrojnih konja na razigranom belom škopcu najčistije tairenske rase. Kiša je prestala, teški sivi oblaci i dalje su skrivali podnevno sunce, a vazduh je bio toliko vlažan da se voda iz njega mogla iscediti rukama. Zmajev barjak i Barjak Svetlosti bili su mlitavi i natopljeni, okačeni na visokim štapovima.
Tairenski Branioci zamenili su Saborce, a dok je Vejramon jahao kroz krug njihovih konjanika, namrštio se Rodrivaru Tiheri, mršavom čoveku, tamnom čak i za Tairenca, s kratkom bradicom ušiljenom u veoma oštar vrh. Kao potpuno sitan plemić koji je bio prinuđen da se izdigne isključivo sopstvenim sposobnostima, Tihera se do krajnosti pridržavao pravila. Krupne bele peruške, koje su se ljuljale na njegovom obrubljenom kalpaku, pojačavale su utisak dok se zamršeno klanjao Vejramonu. Visoki lord se namršti još dublje.
Nije bilo potrebe da sam kapetan Branilaca Kamena bude zadužen za Randovu ličnu stražu, ali je ipak to često činio, kao što je i Markolin često sam zapovedao Saborcima. Veoma ogorčeno suparništvo razvilo se između Branilaca i Saboraca, usredsređeno na to ko bi trebalo da čuva Randa. Tairenci su prisvajali to pravo jer je Tirom vladao duže, Ilijanci jer je, ipak, bio kralj Ilijana. Možda je Vejramon čuo mrmljanja među Braniocima kako je vreme da Tir ima sopstvenog kralja, a ko bi bio bolji za to od čoveka koji je zauzeo Kamen? Vejramon se više nego slagao s tom potrebom, ali ne i sa izborom onoga ko bi nosio tu krunu. Nije bio jedini.
Izraz njegovog lica smekša se čim je primetio da ga Rand posmatra, a potom skliznu iz svog zlatom obrađenog sedla da izvede poklon naspram kojeg je Tiherinov delovao krajnje pojednostavljeno. Krut kakav je bio, mogao je da se nadme i kočoperi čak i u snu. Ipak mu se lice malo iskrivi kada je uglancanom čizmom stupio u blato. Nosio je kišni ogrtač, da mu vlaga ne bi natopila skupu odeću, ali je i on bio ukrašen gustim zlatovezom i sa okovratnikom prekrivenim safirima. Uzimajući u obzir Randov kaput od tamnozelene svile, sa zlatnim pčelama koje su se penjale uz rukave i okovratnik, moglo se oprostiti svakome ko bi pogrešno pretpostavio đa Kruna mačeva pripada drugom čoveku, a ne njemu.
„Moj gospodaru Zmaju“, zvučno izgovori Vejramon. „Ne mogu izraziti koliko sam srećan što vidim da tvoju stražu čine Tairenci, moj gospodaru Zmaju. Sigurno bi svet zajecao ako bi se desilo išta nepredviđeno.“ Bio je previše pametan da istupi i nazove Saborce nedostojnim poverenja. Za dlaku, ali je bio.
„Pre ili kasnije to će se desiti“, suvo reče Rand. Naravno, tek pošto dobar deo sveta bude prestao da slavi. „Poznato mi je koliko bi ti plakao, Vejramone.“
