Manje od sat vremena kasnije posegnuo je za Istinskim izvorom pripremajući se da napravi Prolaz za Putovanje. Morao je da se bori s vrtoglavicom koja ga je u zadnje vreme spopadala kad god bi posegao za Moći; nije baš bio najsigurniji u sedlu na Tai’daišaru. Pored tečne prljavštine koja je plutala po saidinu poput sleđene sluzi, dodirivanje Izvora gotovo ga je nateralo da isprazni stomak. To što je video dvostruko, makar samo i na nekoliko trenutaka, otežalo mu je usmeravanje tokova, gotovo ga onemogućivši, i mogao je pozvati Dašivu ili Flina ili nekog drugog da to uradi, ali Gedvin i Rohajd su držali uzde svojih konja, stojeći ispred desetak Boraca u crnim kaputima, svih onih koji nisu pošli u potragu. Samo su strpljivo stajali tamo. I posmatrali Randa. Rohajd, za šaku niži od Randa i možda dve godine mlađi, takođe je bio unapređen u Aša’mana, a njegov je kaput, isto tako, bio svilen. Maleni smešak titrao mu je na licu, kao da je znao nešto što drugi nisu, i kao da ga je to zabavljalo. Šta je znao? Za Seanšane, sigurno, ako ne i šta Rand namerava s njima. Šta još? Možda ništa, ali Rand nije nameravao da pokaže bilo kakvu slabost pred njima dvojicom. Vrtoglavica je brzo izbledela, dvostruko viđenje malo sporije, kao i uvek u zadnjih nekoliko nedelja, te on završi tkanje, a onda, bez čekanja, obode konja petama i projaha kroz otvor koji se razmotao pred njim. Grad na koji je mislio bio je Ilijan, mada se prolaz otvorio severno od samog grada. Uprkos Vejramonovoj navodnoj brizi, teško bi se moglo reći da je otišao sam i nezaštićen. Gotovo tri hiljade ljudi projahalo je kroz visoku četvrtastu rupu u vazduhu, pravo na livadu nedaleko od blatnjavog puta koji je vodio do nasipa Severne zvezde. Čak i kad je svakom lordu dozvoljeno da povede samo šačicu vojnika čoveku koji je navikao da vodi hiljadu, ako ne hiljade ljudi, stotinak je bila šačica to je sveukupno činilo mnoštvo. Tairenci i Kairhijenjani i Ilijanci, Branioci Kamena pod Tineranovim vođstvom i Saborci pod Markolinovim, Aša’mani iza Gedvina. Aša’mani koji su došh s njim, u svakom slučaju. Dašiva i Flin i ostali držali su svoje konje u blizini Randa. Svi osim Narišme. Narišma se još uvek nije vratio. Čovek je znao gde će da ga nađe, ali Randu se to nimalo nije dopadalo.
Svako od njih držao se što je više moguće odvojeno. Guejam i Marakon i Arakome jahali su s Vejramonom, svi motreći na Randa više nego na to kuda idu, a Gregorin Panar s još trojicom iz Saveta devetorice, povijeni u sedlima da bi tiho i uznemireno razgovarali među sobom. Semaradrid, s družinom kairhijenskih lordova ukočenih lica, koji su jahali za njim, posmatrao je Randa s gotovo jednakom pažnjom kao i Tairenci. Rand je odabrao one koji će poći s njim jednako pažljivo kako je pazio koga je otposlao, ne uvek iz razloga koje bi drugi možda imali.
Da je bilo posmatrača, to bi bio prizor junaštva, sa svim tim blistavim barjacima i stegovima i malim konom izdignutim na leđima nekih među Kairhijenjanima. Blistav i junački i veoma opasan. Neki jesu kovali zavere protiv njega, a on je saznao da je Semaradridova Kuća, Maravin, imala stari savez s Kućom Rijatin, koja se otvoreno bunila protiv njega u Kairhijenu. Semaradrid nije odricao povezanost, ali je isto tako nije ni pomenuo pre no što Rand nije i sam čuo za nju. Savet devetorice mu je bio previše nov da bi rizikovao da ih sve ostavi. A Vejramon je bio budala. Prepušten sam sebi, mogao bi pokušati da zaduži gospodara Zmaja time što bi pokrenuo vojsku na Seanšane, ili Muranđane, ili Svetlost bi jedino znala na koga i gde. Previše glup da ga ostave, previše moćan da ga zapostave, zato je jahao s Random i smatrao sebe počastvovanim. Bila je prava šteta što nije bio toliko glup da uradi nešto čime bi zaslužio da ga pogube.
Na začelju su išle sluge i dvokolice niko nije razumeo zašto je Rand poslao sva tovarna kola s drugima, a on nije nameravao da objašnjava; ko li je bio vlasnik sledećeg para ušiju koje bi slušale? a onda je sledila duga kolona rezervnih konja koje su vodili konjovoci, i spore grupe ljudi u pohabanim oklopima koji im nisu baš pristajali ili kožnim prsnicima s našivenim zarđalim čeličnim diskovima; nosili su lukove ili samostrele, ili koplja, pa čak i nekoliko kratkih kopalja; još onih koji su bili odgovorili na poziv „lorda Brenda" i odlučili da se ne vraćaju kući nenaoružani. Njihov je vođa bio šmrkavi čovek s kojim je Rand razgovarao na ivici šume, po imenu Igan Padros, a beše mnogo bistriji nego što je izgledao. Pripadniku nižeg staleža u većini mesta bilo je teško da se izdigne visoko, međutim, Rand je izdvojio Padrosa. Čovek je okupio svoje ljude na jednoj strani, ali se čitava gomila muvala okolo, laktajući se radi boljeg pogleda.
