To je bilo smešno. Rand mu jeste rekao sve što je trebalo da zna. Bio je siguran u to. Nije imalo smisla verovati čoveku do te mere, a onda ga poslati u smrt i sve upropastjti. Pažljivo je ugurao zavežljaj pod svoj ležaj. Ruke su mu podrhtavale od neodoljive potrebe da strgne omot kako bi bio siguran da ima ono po šta je poslao Narišmu. Čovek se ne bi usudio da se vrati kad ne bi bilo tako. „Navuci odgovarajući kaput pre nego što se pridružiš ostalima", reče. „I, Narišma...“ Rand se ispravi, odmeravajući drugog čoveka smirenim pogledom. „Budeš li ovo ikome pomenuo, ubiću te.“
Ubij ceo svet, smejao se Lijus Terin, bio je to podrugljivi krik. Očajnički. Ja sam ubio ceo svet, a možeš i ti, ako se žestoko potrudiš.
Narišma se snažno lupi pesnicom po grudima. „Kako zapovedaš, moj gospodaru Zmaju“, rekao je ogorčeno.
Bilo je svetlo i rano sledećeg jutra kada je hiljadu ljudi iz legije Zmaja domarširalo iz Ilijana, preko nasipa Severne zvezde, koračajući u ravnomernom ritmu doboša. Pa, makar je bilo rano. Gusti sivi oblaci su se kotrljali preko neba, a ogrtači i barjaci su se, oštri od soli, vijorili pod neprestanim morskim povetarcem, mrmljajući o još jednoj oluji koja pristiže. Legija je zbog svojih plavih andorskih kalpaka i dugih plavih kaputa s crveno-zlatnim zmajem izvezenim na grudima poprilično privlačila pažnju vojnika koji su se već nalazili u logoru. Plava zastavica sa zmajem i brojem označavala je svaku od pet družina. Legionari su se po mnogo čemu razlikovali. Na primer, imali su grudne oklope, ali ispod kaputa, da ne bi prekrili zmajeve iz istog razloga kaputi su im se kopčali sa strane a svaki čovek je nosio kratki mač boku i čelični samostrel, dok su stajali ispravljenih ramena, svi kao jedan. Oficiri su koračali, svaki s dugačkim crvenim perom na kalpaku, tačno ispred zastavica i doboša. Jedini konji bili su im Morov mišjesivi škopac na čelu i tovarne životinje na začelju.
„Pešaci“, promrmljao je Vejramon, udarajući uzdama preko šake u rukavici. „Duša da mi je spaljena, oni nisu ni za šta, pešaci. Rasturiće se prilikom prvog udara. Pre njega.“ Prva kolona je prošla nasipom. Već su bili pomagali pri zauzimanju Ilijana i nisu se rasturili.
Semaradrid odmahnu glavom. „Bez kratkih kopalja“, promrmljao je. „Video sam dobro vođenu pešadijsku odbranu, s kratkim kopljima, ali bez njih...“ Zvuk gađenja dopre iz dubina njegovog grla.
Gregorin Panar, treći čovek u sedlu blizu Randa bez reči je posmatrao pridošlice. Možda nije imao predrasude prema pešadiji mada, ako nije, onda je bio jedan od šačice plemića koje je Rand sreo bez takvih predrasuda – i žestoko se trudio da se ne mršti, a to gotovo da mu je i pošlo za rukom. Do sada su svi saznali kako su ljudi sa zmajem na grudima nosili oružje zato što su odlučili da slede Randa, odlučili da slede Ponovorođenog Zmaja, samo zato što su tako želeli. Ilijanci mora da su se pitali kuda to idu, kada je Rand želeo legiju a Savetu devetorice nije poverio taj podatak. Što se toga tiče, Semaradrid je kradomice posmatrao Randa. Samo je Vejramon bio previše glup da bi razmišljao.
Rand okrete Tai’daišara. Paket koji je Narišma doneo bio je prepakovan u tanji zavežljaj, i vezan ispod njegovog levog kožnog stremena. „Rušite logor; krećemo“, rekao je trojici plemića.
Ovoga puta pustio je Dašivu da otvori prolaz koji će ih sve izvesti odatle. Čovek jednostavnog lika mu se namršti i promumla nešto za sebe Dašiva je iz nekog razloga zapravo delovao uvređeno! a Gedvin i Rohajd su sedeli jedan uz drugog u svojim sedlima, sa zajedljivim osmesima posmatrajući srebrnastu svetlost koja je provrtela rupu ni u čemu. Posmatrali su Randa više nego Dašivu. Pa, neka gledaju. Koliko puta može posegnuti za saidinom i izložiti se opasnosti da padne ošamućen naglavačke pre nego što mu se to stvarno desi? To nije smeo sebi da dozvoli tamo gde bi oni mogli da ga vide.
Ovoga puta, prolaz ih je doveo na široki put koji je sekao brežuljke obrasle grmljem u podnožju planina na zapadu. Planine Nemarelin. Nisu mogle da se mere s Maglenim planinama, i nisu bile ni prineti Kičmi sveta, pa ipak su se uzdizale, tamne i surove naspram neba, oštrih vrhova koji su ograđivali zapadnu obalu Ilijana. Iza njih je ležao Kabalski ponor, a iza toga...
Ljudi su ubrzo počeli da prepoznaju litice. Gregorin Panar osvrnu se jednom i klimnu od iznenadnog zadovoljstva. Ostala tri Savetnika i Markolin su poterali konje bliže njemu da bi razgovarali, dok su konjanici još uvek nadirali kroz prolaz. Semaradridu je trebalo samo trenutak više da bi shvatio, kao i Tiheri, i sada je izgledalo kao da su i oni razumeli.
