Kairhijenjani i Tairenci dovedeni su, jedno po jedno, s pedeset sledbenika, ili najviše stotinu. Ljudi i žene kojima je verovao manje nego Gregorinu i Semaradridu. Većinom su bili muškarci, ne zato što je smatrao da su žene bile manje opasne toliko velika budala nije bio; žena bi te ubila dvostruko brže nego muškarac i to obično sa upola manje razloga već zato što nije mogao da natera sebe da povede bilo koju ženu, osim onih najopasnijih, tamo kuda je išao. Ejlil se mogla toplo osmehivati dok je planirala kako tačno da ti smesti nož među rebra. Anaijela, gipka visoka gospa samouverenog osmeha, verna imitacija prelepe guščije pameti, vratila se iz Kairhijena u Tir i otvoreno počela da se nameće za još uvek nepostojeći presto Tira. Možda jeste bila budala, ali je uspela da stekne značajnu podršku i među plemićima i među prostim svetom.
Tako ih je okupio, sve one koji su predugo bili van njegovog vidokruga. Nije mogao da pazi na sve njih čitavo vreme, ali nije mogao da priušti sebi da im dozvoli da zaborave da jeste pazio, ponekad. Okupio ih je, i čekao. Dva dana. Škrgućući zubima, čekao je. Pet dana. Osam.
Kiša je tukla sve slabije po njegovom šatoru kada je poslednji čovek kojeg je očekivao stigao.
Tresući tanak mlaz sa svoje nauljene kape, Davram Bašer s gađenjem oduva svoje guste brkove prošarane sedim vlasima i prebaci kapu preko okrugle stolice. Nizak čovek velikog kljunastog nosa delovao je krupnije nego što je stvarno bio. Ne zato što se šepurio, već zato što je pretpostavljao da je visok koliko i svako drugi u prostoriji, a drugi su ga tako i prihvatali. Mudri ljudi. Štap s vučjom glavom od slonovače, simbol visokog zapovednika Saldeje nemarno gurnut u njegov opasač za mač, bio je podjednako stečen na bojnim poljima kao i za stolovima saveta. Bio je jedan od malo ljudi kojima bi Rand verovao sopstvenim životom.
„Znam da ne voliš da objašnjavaš“, promumla Bašer, „ali bi mi dobro došlo malo prosvetljenja.“ Namestivši svoj izvijeni mač, bacio se u drugu stolicu i prebacio nogu preko rukohvata. Uvek je delovao opušteno, ali je bio u stanju da udari brže od biča. „Taj tip, Aša’man, nije hteo da mi kaže ništa drugo no da sam ti bio potreban juče, no ipak mi je rekao da ne vodim više od hiljadu ljudi. Imao sam jedva polovinu tog broja, ali sam ih poveo. Ne može biti da je u pitanju bitka. Polovina oznaka koje sam video napolju pripada ljudima koji bi se ujeli za jezik ako bi videli iza tebe nekog sa nožem, a većina preostalih onima koji bi probali da ti skrenu pažnju. Pod uslovom da oni nisu platili čoveka s nožem."
Sedeći u košulji iza pisaćeg stola, Rand mučno pritisnu dlanove na oči. Bez Boreane Karivin, koju je ostavio za sobom, fitilju u lampi bilo je potrebno pošteno skraćivanje, a bleda dimna izmaglica je visila u vazduhu. Osim toga, bio je budan veći deo noći, zadubljen nad kartama raširenim preko stola. Karte južne Altare. Ni dve nisu bile iste.
„Ako krećeš u bitku“, rekao je Bašeru, „ko je bolji za klanicu od onih koje želiš da vidiš mrtve? U svakom slučaju, nisu vojnici ti koji će dobiti ovu bitku. Sve što oni treba da urade jeste da zaštite Aša’mane od nekoga ko bi im se mogao prikrasti. Šta misliš o tome?“
Bašer frknu tako jako da su mu teški brci zadrhtali. „Mislim da je to smrtonosan bućkuriš, to ja mislim. Neko će se nasmrt zagrcnuti njime. Svetlost dala da to nismo mi.“ A onda se nasmejao kao da je u pitanju bila odlična šala.
I Lijus Terin se smejao, takođe.
Uporno je rominjalo dok se Randova mala vojska u četiri kolone smetala preko niskih talasastih brda koja su bila okrenuta ka vrhovima Nemarelina, tamnim i oštrim naspram neba na zapadu. Nije bilo stvarne potrebe da se okreće u pravcu namerenog Putovanja, ali Randu je drugi način uvek delovao uvrnuto. I pored kiše, sivi oblaci su brzo postajali sve providniji i propuštali su zapanjujuće jarku sunčevu svetlost. Ui se možda samo činilo toliko svetlo posle nedavne pomrčine.
Četiri kolone predvodili su Bašerovi Saldejci, krivonogi ljudi bez oklopa, u kratkim kaputićima, koji su strpljivo stajali pored svojih konja pod šumicom uglačanih kopalja, a ostalih pet plavokaputaši sa zmajem na grudima; njima je zapovedao onizak čvrst čova po imenu Džak Mesond. Kada bi se Mesond pokrenuo, to je uvek bilo iznenađujuće brzo, međutim, sada je bio potpuno nepomičan, blago razmaknutih nogu i s rukama iza leđa. Njegovi ljudi bili su na svojim mestima, a i Branitelji i Saborci, neraspoloženi jer su ostali iza pešadije. Bilo je tu i plemića s pratnjama, uglavnom, koji su se vrteli uokolo kao da nisu sigurni kuda da krenu. Gusto blato lepilo se za kopita i čizme, kaljajući točkove dvokolica; čulo se glasno psovanje. Trebalo je vremena da se poređa gotovo šest hiljada ljudi natopljenih od kiše, koji u svakog minuta bivali sve vlažniji. A u to nisu bile uključene dvokolice za snabdevanje, kao ni rezervni konji.
