Rand je navukao svoju najbolju odeću da bi bio što upadljiviji i primećen na prvi pogled. Dodir Moći uglačao je vrh koplja Zmajevog žezla do sjaja ogledala, a drugi je očistio Krunu mačeva tako da je zlato bleštalo. Pozlaćena kopča u obliku zmaja na njegovom opasaču za mač hvatala je svetlost, isto kao i niti zlatoveza koji mu je prekrivao plavi svileni kaput. Za trenutak je požalio što je poklonio dragulje koji su nekada ukrašavali balčak i korice njegovog mača. Tamna koža vepra mogla je da posluži, samo što je to mogao da nosi i svaki vojnik. Neka ljudi znaju ko je on. Neka Seanšani znaju ko je došao da ih uništi.
Okrenuvši Tai’daišara ka širokoj zaravni, nestrpljivo je posmatrao kako se plemstvo kreće po brdima. Malo dalje, niz zaravan, Gedvin i Rohajd sedeli su u sedlima pred svojim ljudima, koji su bili poređani u obliku pravilne kutije, s Posvećenima u prednjim redovima i Borcima u pozadini. Delovali su kao da su spremni za paradu. Bilo ih je gotovo u istom broju sedih ili ćelavih koliko i mladih nekolicina je čak bila mlada kao Hopvil ili Mor ali svaki od njih je bio dovoljno jak da otvori prolaz. To je bio uslov. Flin i Dašiva čekali su iza Randa nehajno raspoređeni sa Adlijem i Morom, Hopvilom i Narišmom. I s dvojicom ukočenih stegonoša jednim Tairencem i jednim Kairhijenjaninom, s grudnim oklopima i kalpacima, pa čak i čelikom ojačanim rukavicama očišćenim i uglancanim dok se nisu sijali. Grimizni Barjak Svetlosti i dugačak, beli Zmajev barjak mlitavo su visili i cedili se. Rand je prihvatio Moć u svome šatoru, gde nije mogla da se vidi njegova privremena slabost, a retka kišica omašivala je za pedalj i njega i njegovog konja.
Danas je posebno teško osećao zagađenje saidina, gustu prljavštinu koja mu se uvlačila u pore i ostavljala mu mrlje duboko na kostima. Ostavljala mu je mrlje na duši. Mislio je da je do sada navikao na prljavštinu, donekle, ali danas mu je izazivala mučninu, jača od sleđene vatre i otopljene hladnoće samog saidina. Sada se držao Izvora što je češće mogao, prihvatajući prljavštinu samo da bi izbegao novu slabost kada poseže za njim. Moglo je biti smrtonosno ako bi dopustio takvoj slabosti da ga omete u toj borbi. Možda je to, nekako, bilo vezano s napadima vrtoglavice. Svetlosti, ne sme da poludi, još uvek, a ne sme ni da umre. Ne, još uvek. Još je bilo previše toga što je trebalo uraditi.
Levom nogom pritisnuo je Tai’daišarove slabine, samo da bi osetio izduženi zavežljaj zakačen između kože stremena i grimiznog platna ispod sedla. Svaki put kada bi to učinio, nešto bi se uskomešalo na spoljnoj strani Praznine. Iščekivanje, a možda i dodir straha. Dobro obučen škopac poče da se okreće ulevo, pa je Rand morao da ga vrati pomoću uzdi. Kada će više to plemstvo da se sredi? Od nestrpljenja zaškrguta zubima.
Prisećao se kako je, dok je bio dečak, slušao ljude koji se smeju kada kiša padne usred sunčanog dana, da to Mračni pobeđuje Semirhag. Mada, neki su od tih osmeha bili nesigurni, a koštunjavi Cen Bjui uvek je režao kako će Semirhag posle toga biti u bolovima i besna, i da će doći po dečkića koji se ne sklanja s puta svojim starijima. To je bilo dovoljno da nagna Randa u beg kada je bio mali. Poželeo je da Semirhag stvarno dođe po njega sada, tog istog trenutka. Naterao bi je da jeca.
Ništa ne može naterati Semirhag da jeca, progunđao je Lijus Terin. Ona izaziva suze kod drugih, ali sama ih nema.
Rand se meko nasmeja. Ako dođe danas, on će je stvarno naterati da jeca. Nju i ostale Izgubljene zajedno, ako dođu danas. Sasvim sigurno će Seanšane naterati da jecaju.
Nisu svi bili zadovoljni naređenjima koja su dobili. Sunamonov ljigavi osmeh nestao bi kad bi pomislio da ga Rand ne vidi. Torean je držao čuturu u bisagama, bez sumnje s rakijom, ili možda čak nekoliko čutura, jer je istrajno pio i nikada nije delovao trezno. Semaradrid i Markolin i Tihera, svaki za sebe, došli su pred Randa da se bune zbog malobrojnosti. Pre nekoliko godina, gotovo šest hiljada ljudi bila bi vojska dovoljna da vodi bilo koji rat, ali oni su u međuvremenu videli vojske od desetina hiljada, sada i stotina hiljada, kao u danima Artura Hokvinga, a da bi krenuli protiv Seanšana, zahtevali su veću silu. Otpustio ih je nezadovoljne. Nisu shvatali da su pedesetorica i više Aša’mana za svakoga bili čekić dovoljno veliki da se to samo poželeti moglo. Rand se pitao šta bi tek rekli kada bi im saopštio da je on dovoljan čekić. Već je bio razmatrao da ovo obavi sam. Još uvek je to moglo biti.
Đošao je Vejramon; nije mu se dopadalo da prima naređenja od Bašera kao ni činjenica da idu u planine vrlo je teško izvesti pristojan napad konjice u planinama kao ni nekoliko drugih stvari Rand je bio siguran kako ih ima još koje mu Rand nije ni dozvolio da iznese.
„Čini se da Saldejci veruju kako bi trebalo da jašem na desnom krilu“, s omalovažavanjem je gunđao Vejramon. Povio je ramena kao da je desno krilo, što je zbog nečega bilo neka velika uvreda. „A pešadija, moj gospodaru Zmaju. Zaista, mislim...“
