Rand promrmlja zapoved, a Flin iznenađeno žmirnu pre nego što je požurio da se pridruži redu i izatka deveti prolaz. Nijedan nije bio velik kao onaj koji bi Rand mogao da napravi, ali kroz svaki su mogle da prođu dvokolice, za malo. Nameravao je da to uradi lično, ali nije želeo da pokušava ponovo da posegne za saidinom pred svima. Primetio je kako ga Gedvin i Rohajd posmatraju, sa istovetnim značajnim osmesima. Kao i Dašiva, koji se mrštio a usne su mu se pomerale kao da razgovara sam sa sobom. Je li samo umišljao ili ga je i Narišma nekako čudno odmeravao? A Adli? Mor?
Rand nije uspeo da se uzdrži a da se ne strese. Nepoverenje prema Gedvinu i Rohajdu bilo je jednostavno, zdravorazumsko, međutim, je li ga obuzimalo ono što je Ninaeva nazivala strepnjama? Neka vrsta ludila, mračna sumnja koja sakati, nepoverenje prema svima i svačemu? Bio je jedan od Koplina, Benli, koji je mislio kako svi kuju zavere protiv njega. Umro je od gladi, još kad je Rand bio dečkič, pošto je odbijao išta da jede jer se bojao da će biti otrovan.
Sagnuvši se do Tai’daišarovog vrata, Rand potera škopca kroz najveći od prolaza. Flinov, ispostavilo se, ali u tom trenutku projahao bi i kroz Gedvinov. Prvi je stupio na tlo Altare.
Ostali su brzo stizali za njim, pre svih Aša’mani. Dašiva je gledao prema Randu, mršteći se, kao i Narišma, ali Gedvin je smesta počeo da raspoređuje svoje Borce. Jedan po jedan, požurili bi napred, otvorili prolaz i proleteli kroz njega vukući svoje konje za sobom. Napred, na drugoj strani doline, jarki bleskovi svetla ukazivali su na prolaze koji su se otvarali i zatvarali. Svaki je Aša’man mogao da Putuje na kratke razdaljine a da pri tom nije morao da zapamti zemljište s koga je polazio, i da prelazi razdaljine mnogo brže nego da je jahao. Veoma brzo ostali su samo Gedvin i Rohajd, kao i Posvećeni koji su držali prolaze. Ostali su se raštrkali prema zapadu, tražeći Seanšane. Saldejci su prošli iz Ilijana i upravo su uzjahivali. Legionari se trčeći raštrkaše među drvećem, spremnih lukova. U ovim predelima, mogli su pešice da se kreću jednako brzo kao i ljudi na konjima.
Kada je ostatak vojske počeo da se pojavljuje, Rand pojaha uz dolinu u istom pravcu kuda su Aša’mani otišli. Planine iza njega uzdizale su se visoko, kao zid naspram Ponora, ali njihovi zapadni vrhovi spuštali su se gotovo do Ebou Dara. On potera škopca u kas.
Bašer ga sustiže pre nego što je uspeo da dođe do prolaza. On je jahao na sitnom doratu većina saldejskih konja bila je sitna ali brzom. „Ovde nema Seanšana, čini mi se“, rekao je gotovo nezainteresovano, sučući brkove. „Ali moglo je da ih bude. Tenobija će mi, verovatno, vrlo uskoro nabiti glavu na kolac zato što sledim živog Ponovorođenog Zmaja, a još brže ako on bude mrtav.“
Rand se namršti. Možda je mogao da povede Flina, da mu čuva leđa, ili Narišmu, ili... Flin mu je spasao život; taj čovek mora da je bio veran. Mada, ljudi mogu i da se promene. A Narišma? Čak i posle...? Oseti jezu zbog opasnosti kojoj se izložio. Nije to bila strepnja. Narišma jeste dokazao svoju odanost, ali to je i dalje bilo ludačko izlaganje opasnosti. Jednako ludo kao bežanje od pogleda za koje čak nije ni bio siguran da su stvarni, bežanje nepoznato, gde je svašta moglo da ga čeka. Bašer je bio u pravu, ali Rand nije hteo više da razgovara o tome.
Padine koje su vodile u prolaz bile su golo kamenje i stene svih veličina, ali među prirodnim kamenom ležali su od vremena oronuli parčići nečega što je nekada sigurno bio ogroman kip. Na nekima se samo videlo da su obrađen kamen, drugi su bili prepoznatljiviji. Šaka s prstenjem, velika gotovo kao njegove grudi, koja je čvrsto držala balčak mača kome je ostao samo polomljeni ostatak sečiva širi od njegovog dlana. Ogromna glava žene, s pukotinama preko lica i krunom koja kao da je bila napravljena od uzdignutih bodeža, a neki su još bili celi.
„Šta misliš, ko je bila?“, pitao je. Kraljica, naravno. Čak i da su, u neka davna vremena, trgovci i naučnici nosili krune, samo su vladari i voskovođe dobijali kipove.
Bašer se okrenu u sedlu da odmeri glavu pre nego što je progovorio. „Kraljica Šiote mogao bih da se kladim“, konačno je rekao. „Nije starija. Jednom sam video kup napravljen u Eharonu, a bio je toliko oronuo da nisi mogao da razbereš je li muški ili ženski. Osvajačica, inače je ne bi napravili s mačem. A čini mi se da se prisećam kako su u Šioti davali takve krune vladarima koji bi im proširili granice. Možda su je zvali kruna mačeva, a? Neka Smeđa sestra možda bi mogla da ti kaže nešto više o tome.“
„Nije važno“, razdraženo mu odvrati Rand. Jesu ličili na mačeve.
