„Ja mislim da bi trebalo da spremiš svoje ljude“, ledeno reče Rand. Deo te hladnoće poticao je odlebdenja u bezosećajnoj praznini. „Ili nećeš biti ni na kakvom krilu.“ Hteo je da kaže da će ga ostaviti za sobom ne bude li spreman na vreme. Takva budala sasvim sigurno neće moći da izazove mnogo nevolja ako ga ostavi na ovom udaljenom mestu s nekoliko vojnika. Rand će se vratiti pre nego što stignu da dojašu do ičega većeg od sela.
Međutim, Vejramonovo lice ostalo je bez kapi krvi. „Kako moj gospodar Zmaj zapoveda“, rekao je, veoma odsečno za njega, i okretao je svoga konja još pre nego što su mu te reči i napustile usne. Danas je jahao visokog dorata širokih grudi.
Bleda gospa Ejlil cimnu uzde da se zaustavi pred Random, praćena visokom gospom Anaijelom, što je za nju bilo čudno društvo, i ne samo zato što su se njihovi narodi međusobno mrzeli. Ejlil je bila visoka za jednu Kairhijenjanku, iako samo za Kairhijenjanku, a sve na njoj bilo je dostojanstvo i pažnja, od luka njenih obrva, do okreta zglobova u crvenim rukavicama ili toga kako joj je biserima ukrašen ogrtač protiv kiše ležao raširen preko slabina njene, kao dim sive ždrebice. Za razliku od Semaradrida ili Markolina, Vejramona ili Tihera, ona nije ni trepnula kada je ugledala kako se kišne kapi slivaju niz nevidljivu prepreku oko njega. Anaijela jeste trepnula. I zasoptala i pokrila usta rukom. Anaijela je bila vitka i mračno lepa, a njen kišni ogrtač bio je obrubljen rubinima i pored toga ukrašen zlatovezom, ali tu se završavala svaka sličnost sa Ejlil. Anaijela je bila potpuno izveštačena, doterana i samouverena. Kada mu se naklonila, to je učinio i njen beli škopac, spustivši prednje noge. Ta životinja je uživala u predstavi, ali Rand je imao osećaj da je ona bure bez dna. Baš kao i njegova gospodarica.
„Moj gospodaru Zmaju“, reče Ejlil, „moram ponovo da se pobunim protiv svog učešća u ovom... pohodu.“ Glas joj je bio hladno neodređen, ako ne potpuno neprijateljski. „Poslaću svoje potčinjene kud god zapovediš, bilo kad, ali nimalo ne čeznem da se nađem usred bitke.“
„O, ne“, dodade Anaijela, osetljivo se stresavši. Čak joj je i glas zadrhtao! „Gadne stvari, te bitke, tako kaže moj majstor konja. Sigurna sam da nas nećete stvarno terati da idemo, čule smo da posebno pazite na žene. Jesmo li, Ejlil?“
Rand je bio toliko zaprepašćen da se Praznina urušila, a saidin nestao. Kišne kapi počeše da mu se slivaju niz kosu i da mu vlaže kaput, ali za trenutak, čvrsto stiskajući visoku jabuku svoga sedla da bi ostao uspravljen, videći četiri žene umesto dve, bio je suviše zapanjen da bi to primetio. Koliko su znale? One su čule? Koliko je ljudi znalo za to? Kako je iko znao za to? Svetlosti, govorkalo se da je ubio Morgazu, Elejnu, Kolaver, verovatno na stotine žena, a svaku na još užasniji način od prethodne! Progutao je knedlu da ne bi počeo da povraća. To je samo delimično bilo zbog saidina. Spaljen bio, koliko li je samo doušnika koji me posmatraju? Ta je pomisao bila režanje.
Mrtvi posmatraju, prošaputa Lijus Terin. Mrtvi nikada ne sklapaju oči. Rand se strese od jeze.
„Zaista se trudim da budem pažljiv prema ženama’, rekao im je kada je konačno uspeo da progovori. Više nego prema muškarcima, iz upola manje razloga. „Baš zbog toga želim da vas držim blizu sebe nekoliko narednih dana. Ali ako vam se ta zamisao zbilja toliko ne dopada, mogu da pošaljem nekog od Aša’mana. U Crnoj kuli bićete na sigurnom.“ Anaijela nežno ciknu, ali lice joj je posivelo.
„Ne, hvala“, reče Ejlil trenutak kasnije, potpuno smirena. „Pretpostavljam da će biti najbolje da se posavetujem sa svojim kapetan-kopljanikom o tome šta mogu očekivati.“ Ali je zastala dok je okretala ždrebicu i postrance je dobro odmerila Randa. „Moj brat, Toram, je... nestrpljiv, moj gospodaru Zmaju. Čak i sklon prenagljivanju. Ja nisam.“
Anaijela uputi Randu jedan i suviše sladunjav osmeh, čak se i malo uspijala pre nego što je krenula za njom, ali čim se okrenula od njega, zabola je pete i zamahnula bičem čija je drška bila ukrašena draguljima, brzo prestigavši drugu ženu. Taj je beli škopac pokazao iznenađujuću brzinu.
Konačno je sve bilo spremno, kolone su vijugale preko niskih brda, poput zmija.
„Započni“ Rand naloži Gedvinu, koji okrenu konja i poče da izvikuje naređenja svojim ljudima. Osam Posvećenih izjahaše napred i sjahaše na tlo koje su zapamtili, licem okrenuti planinama. Jedan od njih delovao mu je poznato, prosedi čova čija je ušiljena tairenska bradica delovala veoma neobično na njegovom izboranom seljačkom licu. Osam uspravnih linija oštrog plavog svetla zavrteše se i postadoše otvori koji su pokazivali malo drugačiji pogled na dugačku, retko pošumljenu planinsku udolinu odakle se dizao strmi prolaz. U Altari. U Venir planinama.
Ubij ih, molećivo je cvileo Lijus Terin. Suviše su opasni da bi živeli! Rand bez razmišljanja ućutka taj glas. Drugi muškarci koji usmeravaju često su izazivali takvu reakciju Lijusa Terina, pa čak i samo prisustvo muškaraca koji su to mogli. Više se nije pitao zbog čega.
