„Može se naći mnogo tarvalonskih kruna uokolo“, smireno reče Bašer. „Pola ljudi u ovoj dolini ima pokoju u svojim džepovima, imam ih i ja sam.“ Gedvin i Rohajd okrenuše se da ga pogledaju. Bašer se iskezi iza svojih gustih brkova, ili im bar pokaza zube, ali neki od Saldejaca su se nemirno vrpoljili u svojim sedlima i prstima prelazili preko svojih vrećica za novac.
Gore, gde je prolaz bio malo ravniji, između dve strme planinske litice, prorez svetla zavrte se u prolaz, a Šijerinac s perčinom, u jednostavnom crnom kaputu, projuri kroz njega, vukući za sobom svoga konja. Izgleda da su prvi Seanšani bili pronađeni, i to nedaleko, ako se taj čovek ovako brzo vratio.
„Vreme je za pokret“, reče Rand Bašeru. Ovaj klimnu glavom, ali se i ne pomeri. Umesto toga, proučavao je dvojicu Aša’mana koji su stajali blizu Padrosa. Oni su se pravili da ga ne vide.
„Šta ćemo s njim?“, zahtevao je da zna Gedvin, pokazujući na lešinu. „Trebalo bi makar da ga pošaljemo vešticama."
„Ostavite ga“, odvrati Rand.
Jesi li sada spreman da ubiješ?, zapita Lijus Terin. Nije zvučao nimalo ludo.
Ne još, pomisli Rand. Uskoro.
Nabivši pete Tai’daišaru u slabine, on odgalopira nazad, tamo dole, ka svojoj vojsci. Pratili su ga Dašiva i Flin, pa Bašer i stotinu Saldejaca. Svi su se osvrtali oko sebe, kao da očekuju još jedan napad na njegov život. Na istoku, mračni oblaci natuštili su se nad planinskim vrhovima, donoseći još jednu seramos oluju. Uskoro.
Logor na vrhu brda bio je dobro postavljen, s razgranatim potočićem u blizini i van pogleda dobro skrivenim mogućim prolazima na planinsku čistinu. Asid Bakun nije osećao ponos zbog logora. Za trideset godina u Večito pobedničkoj vojsci, napravio je na stotine logora; pre bi osetio ponos zbog toga što je prešao sobu a da nije pao. Nije osećao ponos ni zbog mesta gde se nalazio. Trideset godina u službi carice, da bi večno živela, i mada su se povremeno bunili neki ludi skorojevići, očiju uprtih ka Kristalnom tronu, najveći deo tih godina potrošen je na pripreme za ovo. Dva pokolenja, dok su se veliki brodovi gradili da prevezu Povratak, Večito pobednička vojska vežbala je i pripremala se. Bakun je bio nesumnjivo ponosan kada je saznao da će onbiti u jednoj od Prethodnica. Sigurno su mogli da mu se oproste snovi ponovnom osvajanju zemalja koje su otete od pravih naslednika Artura Hokvinga, podjednako ludih snova o završetku ovog novog Sjedinjavanja pre nego što Korin budu došle. Na kraju to nisu bili tako ludi snovi, kako je ispalo, ali nije bilo sasvim onako kako je on to zamišljao.
Izvidnica se vraćala: pedeset kopljanika Tarabonaca jahalo je uzbrdo, s crvenim i zelenim prugama preko masivnih grudnih oklopa, s verižnim velovima koji su im prekrivali guste brkove. Dobro su jahali, čak su se i dobro borili, kada su imali pristojne vođe. Više od deset puta toliko već se nalazilo između vatri na kojima se kuvalo, ili niže, blizu reda stražara, brinući se o svojim konjima, a tri izvidnice su još uvek bile napolju. Bakun nikada nije očekivao da će se pod njegovim zapovedništvom naći više od pola potomaka lopova. Nimalo osramoćeni time, gledali bi te pravo u oči. Zapovednik izvidnice duboko mu se naklonio dok su blatnjave noge njegovog konja prolazile pored, ali mnogi od njih nastavili su, pričajući previše brzo na njihovim neobičnim dijalektima da ih Bakun razume bez pažljivog slušanja. Isto tako su imali neobičan pogled na disciplinu.
Odmahujući glavom, Bakun dođe do velikog šatora sul’damana. Bio je veći od njegovog, zbog potreba. Njih četiri sedele su napolju na stoličicama, u tamnoplavim haljinama obrubljenim račvastom munjom, uživajući u suncu za vreme stanke u ovoj oluji. Sada ih nije bilo puno. U sivo obučena damane sedela je kraj njihovih stopala, s Nerit koja joj je uplitala kosu bez sjaja dok je razgovarala s njom, družeći se i nežno se smejući. Narukvica na kraju srebrnog povoca adama ležala je na zemlji. Bakun kiselo promumla. Imao je omiljenog vučjeg hrta, kod kuće, i razgovarao je ponekad s njim, ali nikada nije očekivao od Nipa da mu odgovori!
„Je li dobro?“, upitao je Nerit, ne prvi put. Niti deseti. „Da li je sve u redu s njom?“ Damane spusti pogled i zaćuta.
„Ona je sasvim dobro, kapetane Bakun.“ Nerit, žena kockastog lica, izgovorila je to uz odgovarajući stepen poštovanja u svom glasu, ali ni trunčicu više od toga. Samo što je umirujuće gladila damaninu glavu dok je pričala. „Šta god nije bilo na mestu, sada je nestalo. Sitnica, svakako. Ništa zbog čega bi se trebalo brinuti.“ Damane je podrhtavala.
