Faila je držala Lastavicu s druge strane Aijelki, jašući u tišini, naizgled udubijena u proučavanje sušom pogođene okoline. Pošto je bila vitka i skladna, Perin se pored nje i u najboljim okolnostima osećao pomalo trapavo. Ona je bila poput žive i baš je to i voleo kod nje, najčešće, samo... Pojavio se dašak povetarca, taman dovoljan da njen miris ostane izmešan sa ostalima. Znao je kako bi trebalo da razmišlja o Alijandri i o njenom mogućem odgovoru, ili još bolje, o Proroku i tome kako da ga pronađe kada Alijandra bude poslala svoj odgovor, kakav god da bude, ali nije mogao da nađe mesta za to u svojoj glavi.
Očekivao je da Faila bude ljuta jer je izabrao Berelajn, iako ju je Rand, navodno, poslao upravo zbog toga. Faila je znala kako on ne želi da je šalje u opasnost, u bilo kakav nagoveštaj opasnosti, a to je bila činjenica koju nije podnosila još više nego što nije podnosila Berelajn. Njen je miris bio blag poput letnjeg jutra sve dok nije pokušao da joj se izvini! Pa, izvinjavanje bi joj obično raspirivalo ljutnju ako bi već bila ljuta osim kada bi je potpuno primirilo ali ona nije bila ljuta! Kad nije bilo Berelajn, sve je među njima išlo glatko, kao po svili. Uglavnom. Ali objašnjenja kako on nije učinio ništa što bi ohrabrivalo tu ženu baš naprotiv! dovodila su samo do ukočenog: „Naravno da nisi!“, glasom koji je jasno govorio kako je budala što je to uopšte i pomenuo. Ali ona je i dalje bila ljuta na njega! svaki put kada bi mu se Berelajn osmehnula ili našla neki izgovor da ga dodirne, bez obzira na to koliko ju je odlučno odbijao, a Svetlost je znala da je to uvek činio. Nije znao šta bi više mogao uraditi da bi je obeshrabrio, osim možda da je veže. Oklevajući pokušaji da od Faile sazna u čemu greši donosili su opušteno: „Zašto misliš da si išta uradio?“, ili ne tako opušteno: „Šta ti misliš da si uradio?“, ili ravno: „Neću o tome da govorim.“ On jeste u nečemu grešio, ali nije mogao da prokljuvi u čemu! Međutim, moraće to da raspetlja. Ništa nije bilo važnije od Faile. Ništa!
„Lorde Perine?“
Aramov uzbudeni glas prekinuo je njegova smrknuta premišljanja. „Ne zovi me tako“, progunđao je prateći pravac mladićevog ispruženog prsta ka još jednom zapuštenom imanju, nedaleko napred, gde je vatra uništila krovove na kući i ambaru. Preostali su samo grubi kameni zidovi. Zapušteno imanje, ali ne i napušteno. Odatle su se čuli ljutiti povici.
Desetak ili više loše odevenih tipova s kopljima i vilama pokušavali su da se probiju preko kamenog zida jednog obora za koze, do grudi visokog, dok je šačica ljudi u njemu pokušavala da ih zadrži napolju. Unutra je slobodno trčalo nekoliko konja, koji su bežali u stranu uplašeni bukom, a tri žene su bile u sedlima. Međutim, one nisu naprosto čekale da vide kako će se to završiti; izgleda da je jedna od žena bacala kamenice, a još dok ih je gledao, druga se približila zidu mašući ogromnom močugom, dok je treća podbadala svog konja da se džilita, pa se jedan dugonja preturio sa zida u pokušaju da izbegne kopita koja su sevala. Ali napadača je bilo previše, zid je bio predugačak da bi ga odbranili.
„Moj je savet da ovo zaoibđemo“, reče Seonid. Edara i Nivejrajn okrenuše se da je mrko pogledaju, ali ona žurno nastavi, izgubivši svoj nezainteresovan ton. „To su sasvim sigurno Prorokovi ljudi, a ako ih pobijemo, to neće biti dobar početak. Desetine hiljada, stotine hiljada bi mogle nastradati ako ne uspeš kod njega. Je li ta žrtva vredna pokušaja spašavanja ove šačice?“
Perin nije nameravao nikoga da ubija, ako je to bilo moguće, ali nije nameravao ni da okrene glavu na drugu stranu. Međutim, nije gubio vreme na objašnjavanje. „Možeš li da ih uplašiš?“, upitao je Edaru. „Samo da ih uplašiš?“ Previše se dobro sećao šta su Mudre učinile na Dumajskim kladencima. I Ašamani. Možda je i dobro što Grejdi i Niejld nisu ovde. .
„Možda“, odvrati Edara, proučavajući rulju oko obora. Upola je odmahnula glavom, malčice slegla ramenima. „Možda.“ To će morati da posluži.
„Arame, Farne, Terile“, odrešito je pozvao, „za mnom!“ Udario je petama, i dok je Korak skakao napred, sa olakšanjem je primetio da ga Zaštitnici slede. Četvorica koja napadaju bila su upečatljivija od dvojice. Ruke je držao na uzdama, podalje od sekire.
Nije mu bilo drago kada je Faila dogalopirala na Lastavici i nastavila pored njega. Zaustio je, a ona je samo podigla obrvu. Predivna crna kosa joj je vijorila na struji kojoj su išli u susret u svojoj žurbi. Ona je bila prelepa. Jedna podignuta obrva; ništa više. Predomislio se šta će da joj kaže. „Čuvaj mi leđa“, rekao joj je. Osmehujući se, ona odnekud izvuče jedan od bodeža. Koliko je skrivenih sečiva nosila uza se, ponekad se pitao kako do sada nije bio izboden pri samom pokušaju da je zagrli.
