Čim je ponovo okrenula pogled preda se, on grozničavo poče da daje znake Aramu, pokušavajući da sakrije te pokrete od njenog oka. Aram klimnu glavom, ali on je bio nagnut napred, ogoljenog mača, spreman da probode prvog od Prorokovih ljudi do kojeg bude dosegao. Perin se samo mogao nadati da je mladić shvatio kako Faili treba da čuva leđa, kao i ostatak nje, ako stvarno budu morali da se nose s tim tipovima.
Još ih niko od odrpanaca nije primetio. Perin je povikao, ali činilo se da ga od sopstvenog urlanja ne čuju. Jedan čova, u kaputu prevelikom za njega, uspeo je da se uspentra navrh zida, a dvojica su delovala kao da će ga svakog časa preći. Ako Mudre imaju nameru nešto da učine krajnje je...
Gromoglasan prasak, gotovo tačno nad njihovim glavama, umalo da je zaglušio Perina, toliko glasan da je Korak posrnuo pre nego što je povratio brzinu. Napadači su to primetili, sasvim sigurno, jer teturali su se i divlje se osvrtali oko sebe, a neki su držali i ruke na ušima. Čova na zidu izgubio je ravnotežu i pao na spoljnu stranu. Međutim, smesta je ponovo skočio, ljutito pokazujući ka ograđenom prostoru, a neki od njegovih drugova ponovo se ustremiše tamo. Ostali tada primetiše Perina i počeše da pokazuju ka njemu, dok su im se usta pomerala, ali niko nije pobegao. Nekolicina je zamahala oružjem.
Odjednom se nad oborom pojavio položeni vatreni točak, širine čoveka, i uokolo razbacivao šišteće plamenove dok se okretao uz hujanje koje je menjalo jačinu i boju, od tužnog jecanja do oštrog zavijanja i nazad.
Loše odeveni ljudi razbežaše se na sve strane poput uplašenih prepelica. Čova u prevelikom kaputu trenutak duže je mahao rukama i vikao na njih, a onda, bacivši poslednji pogled na vatreni točak, pobeže i on.
Perin samo što nije počeo da se smeje. Neće morati nikoga da ubija. I neće morati da se brine da Faila ne dobije vile u rebra.
Izgleda da su se oni u oboru uplašili koliko i oni spolja, ili bar jedna od njih. Žena koja je podbadala konja da se džilita na napadače, otvori kapiju i potera životinju u čudan galop. Uz put, na suprotnu stranu od Perina.
„Čekaj“, povikao je Perin. „Nećemo ti ništa!“ Bez obzira je li ga čula ili ne, nastavila je da šiba uzdama. Zavežljaj, koji joj je bio privezan iza sedla, divljački je poskakivao. Oni tipovi sada su, verovatno, bežali najbrže što mogu, no bude li otišla sama, dvojica ili trojica bila bi dovoljna da joj naude. Polegavši po Korakovom vratu, Perin podbode dorata, a on polete poput strele.
On je bio krupan čovek, ali Korak nije dobio ime samo zbog svog hoda. Osim toga, ako je suditi po gegavom trčanju, konj te žene jedva da je bio podesan za jahanje. Korak je sve više smanjivao razdaljinu između njih, približavajući se sve više dok Perin nije mogao da posegne i dohvati uzde drugog konja. Iz blizine, njen je mrkov zatupaste njuške još više delovao kao hrana za lešinare, smežuran i iscrpljen mnogo više nego što je to bilo moguće od ovako kratke trke. On polako zaustavi konje.
„Oprostite ako sam vas uplašio, gazdarice“, rekao je. „Zaista nisam želeo da vam naškodim."
Po drugi put u istom danu njegovo izvinjenje nije izazvalo očekivani odgovor. Ljutite plave oči mrštile su se na njega s lica okruženog crvenkastozlatnim uvojcima, kraljevskim kao u bilo koje vladarke, i pored toga što je bilo ulepljeno znojem i prašinom. Haljina joj je bila od obične vune, umrljana od puta i prašnjava koliko i njeni obrazi, a njeno lice je bilo besno koliko i kraljevsko. „Nije mi potrebno...“, započela je ledenim glasom, pokušavajući da trzajem oslobodi svoga konja, ali se prekinula kada je druga žena, sedokosa i koščata, dogalopirala na mršavoj smeđoj kobili koja je bila u još gorem stanju od mrkova. Ovi ljudi mora da su već neko vreme žestoko jahali. Starija žena bila je isto tako iscrpljena i prekrivena prašinom kao i mlađa.
Ona se naizmenično osmehivala Perinu i mrštila na ženu čijeg je konja još uvek držao za uzde. „Hvala vam, moj gospodaru.“ Njen je glas, visok ali snažan, malo pisnuo kada mu je primetila oči, međutim, zlatno žutilo njegovih očiju samo ju je za tren usporilo. Tu je ženu malo šta moglo uznemiriti. Još uvek je nosila podebelu močugu koja joj je služila kao oružje. „Ovo je spas stvarno u pravi čas! Majgdin, o čemu li si ti mislila? Mogla si da pogineš! A i mi ostali! Ona je tvrdoglava devojka, moj gospodaru, uvek prvo skače pa tek onda viče ’hop’. Zapamti, dete, samo budala napušta prijatelje i odriče se srebra zbog svetlucavog mesinga. Zahvaljujemo ti, gospodaru moj, a i Majgdin će to učiniti, samo dok se prizove pameti.“
