Majgdin je piljila u Lini, dok su joj se usne pomerale, iznenađenija i od samog Perina. Međutim, ponovo ga je zaprepastila. Umesto da se istrese na sedokosu ženu, ona se polako uspravila, zabačenih ramena, pa ga je pogledala u oči. „Lini je potpuno u pravu. Nisam imala nikakva prava da tako razgovaram s tobom, lorde Ajbara. Izvinjavam se. Ponizno. I molim za tvoj oproštaj.“ Ponizno? Vilica joj jebila tvrdoglavo izbačena, a glas ponosan kao u neke Aes Sedai, a ako je suditi po mirisu, upravo se spremala da progrize rupu u bilo čemu.
„Imaš ga“, brzo joj odvrati Perin. Što je ni najmanje nije umirilo. Osmehnula se, a možda je i nameravala da bude zahvalna, ali on je mogao da čuje kako škrguće zubima. Jesu li sve žene bile šašave?
„Vruće im je i prljavi su, mužu moj“, Faila je rekla, konačno spuštajući ruku na njegovu, „a znam i da je poslednjih nekoliko sati sigurno bilo naporno za njih. Aram može da pokaže muškarcima gde će da se očiste. Ja ću povesti žene sa sobom. Srediću da vam donesu vlažne krpe da biste oprale ruke i lica“, saopštila je Majgdin i Lini. Mahnuvši Breani da im se pridruži, poterala ih je prema šatoru. Pošto je Perin klimnuo glavom, Aram je rukom pokazao muškarcima da krenu za njim.
„Kada završiš sa umivanjem, gazda Gile, voleo bih da porazgovaram s tobom“, rekao je Perin.
To je bilo kao da je ponovo napravio i zavrteo onaj vatreni točak. Majgdin se brzo okrenula i blenula u njega, a druge dve žene su se ukočile na mestu. Talanvor je odjednom ponovo posezao za balčakom svoga mača, a Balver se digao na prste, vireći preko svog zavežljaja, dok mu se glava krivila na jednu, pa na drugu stranu. Možda to i nije vuk; pre neka vrsta ptice koja pazi da ne naiđu mačke. Punački čovek, Bazel Gil, ispustio je svoje stvari i poskočio celu stopu u vazduh.
„Vidi, Perine“, zamucao je, brzo skinuvši šešir od slame. Znoj je ostavljao tragove u prašini na njegovom licu. On se sagnuo da podigne zavežljaj, pa se predomislio, te se užurbano ponovo uspravio. „Htedoh da kažem, lorde Perine. Ja... pa... pomislio sam da si to ti, ali... ali oni su te zvali lorde, pa nisam bio siguran želiš li da prepoznaš starog krčmara i tako to.“ Prelazeći maramicom preko gotovo potpuno ćelave glave, nasmejao se na silu. „Naravno, razgovaraću s tobom. Pranje može još malo da pričeka.“
„Zdravo, Perine“, reče gromada od čoveka. Sa svojim očima teških kapaka, Lemgvin Dorn delovao je lenjo, i pored svojih mišića i ožiljaka po licu i rukama. „Gazda Gil i ja smo čuli da je mladi Rand Ponovorođeni Zmaj. Trebalo je da ukačimo i da si ti napredovao u svetu, isto tako. Perin Ajbara je dobar čovek, gazdarice Majgdin. Mislim da mu možete verovati u bilo čemu što bi vam palo na pamet.“ On nije bio lenj, a nije bio ni glup.
Aram nestrpljivo mahnu glavom, a Lemgvin i druga dvojica pođoše za njim, međutim, Talanvor i Balver su vukli noge i bacali zabrinute poglede unazad ka Perinu i gazda Gilu. Zainteresovane poglede. A onda i prema ženama. Faila ih je poterala dalje, mada je i tu bilo mnogo pogleda bačenih na gazda Gila i Perina, kao i na muškarce iza Arama. Odjednom im se nimalo nije sviđalo što su razdvojeni.
Gazda Gil je brisao čelo i nesigurno se smeškao. Svetlosti, zbog čega li je mirisao uplašeno?, pitao se Perin. Od njega? Od čoveka povezanog s Ponovorođenim Zmajem? Od onog koji sebe naziva lordom i predvodi vojsku, koliko god da je bila mala, da bi pripretio Proroku. Mogao je u to da ubaci i trpanje marama u usta Aes Sedai; biće okrivljen i zbog toga, ovako ili onako. Ne, ogorčeno pomisli Perin; nema tu ničega od čega bi čovek trebalo da se plaši. Svi su oni, verovatno, bili uplašeni da će ih pobiti do poslednjeg.
Pokušavajući da umiri gazda Gila, poveo je čoveka do ogromnog hrasta, nekih stotinak koraka od crveno-belog šatora. Većina listova velikog drveta bila je otpala, a polovina preostalih je bila smeđa, no široke grane koje su se nisko spuštale davale su malo hlada, a neki od čvornovatih korenova bili su dovoljno visoki da posluže kao klupice. Perin je jedan od njih iskoristio upravo za to, vrteći palčeve dok su postavljali logor. Kad god bi pokušao da učini bilo šta korisno, pojavilo bi se deset ruku koje bi mu to otele.
Bazel Gil se nije opustio, koliko god da se Perin raspitivao o Kraljičinom blagoslovu, njegovoj krčmi u Kaemlinu, ili se prisećao svoje posete istoj. Mada, možda se Gil prisećao kako ta poseta i nije bila nešto što bi smirilo čoveka, sa Aes Sedai i pričama o Mračnom i begom u noći. On se napeto šetkao, privijajući zavežljaj uz grudi, prebacujući ga iz ruke u ruku i odgovarajući s jedva nekoliko reči, pri tom neprekidno vlažeći usne.
„Gazda Gile“, konačno mu je rekao Perin, „prekini da me zoveš lordom. Ja to nisam. Zapetljano je, ali ja nisam nikakav lord. Ti to znaš.“
