Sluge, muškarci i žene s kairhijenskog imanja lorda Dobrejna, dotrčaše s mesta gde su bili vezani konji, da preuzmu njihove životinje. Niko nije bio Perinu do ramena; seljački obučeni ljudi su se neprekidno klanjali i pravili kniksove. Faila mu je rekla da ih samo uznemirava kada pokušava da ih prekine u tome, ili traži tek da se ne klate toliko često oko njega; uistinu, tako su i mirisali kada je to tražio, a uvek bi nastavljali s tim klaćenjem posle sat ili dva. Ostali, kojih je bilo gotovo koliko i ljudi iz Dve Reke, radili su oko konja ili u dugim redovima kola s visokim točkovima u kojima su vukli sve zalihe. Nekolicina je utrčavala u veliki crveno- beli šatora i istrčavala iz njega.
Kao i uvek, Perin smrknuto zagunđa kada je ugledao šator. Berelajn je imala još veći, tamo u majenskom delu logora, a uz njega još jedan, za svoje dve sobarice, kao i drugi za dvojicu hvatača lopova koje je bila uporna da povede. Anura je imala sopstveni šator, kao i Galen, ali ovde su ga imali samo on i Faila. Što se njega ticalo, on bi spavao pod vedrim nebom, baš kao i ostali ljudi iz zavičaja. Oni noću nisu imali preko sebe ništa osim ćebeta. U svakom slučaju, nisu morali da se plaše kiše. Kairhijenske sluge zavlačile su se pod kola. Međutim, on nije mogao da traži od Faile da uradi nešto takvo. Ne kada je Berelajn imala šator. Da je samo mogao da ostavi Berelajn u Kairhijenu. Ali onda bi morao da pošalje Failu u Betal.
Dva barjaka na visokim, nedavno otesanim motkama, usred čistine pred šatorom, još više mu pogoršaše raspoloženje. Povetarac se malo podigao, iako je još uvek bilo pretoplo; učinilo mu se da je ponovo čuo onu grmljavinu na zapadu, slabu. Stegovi se razviše u sporim talasima, klonuše od sopstvene težine, pa se ponovo razviše. Njegova Vučja glava na grimizu i Crveni orao davno umrlog Maneterena ponovo su bili na vidiku, i pored njegovih naređenja. Možda je, reda radi, prestao da se krije, ali ovo što je sada bio Geldan nekada je bio deo Maneterena; Alijandra neće biti mirna ako čuje za taj barjak! On uspe da se prijatno nasmeši ženici koja se duboko naklonila pre nego što je odvela Koraka, ali mu je to jedva pošlo za rukom. Lordovi bi, valjda, trebalo da se slušaju, a ako je on trebalo da bude lord, izgleda da mu to nije uspevalo.
Majgdin je stajala, podbočena, proučavajući dva ustalasana barjaka, dok su njenog konja odvodili sa ostalima. Na njegovo iznenađenje, Breana je nosila oba njihova zavežljaja, nespretno ih držeći; ona se neprekidno mrštila na drugu ženu. „Čula sam za ovakve stegove“, Majgdin je progovorila iznenada. I ljutito; nije bilo ljutnje u njenom glasu, a lice joj je bilo glatko poput leda, ali njen bes je ispunjavao Perinove nozdrve. „Podigli su ih ljudi u Andoru, u Dvema Rekama, koji su se pobunili protiv svoje zakonite vladarke. Ajbara je ime iz Dve Reke, koliko mi se čini.“
„Mi ne znamo mnogo o zakonitim vladarima dole, u Dve Reke, gazdarice Majgdin“, zarežao je. Ovog puta odraće onog ko ih je postavio. Ako su se priče o pobuni proširile čak ovamo... I ovako je imao previše poteškoća pred sobom, nove mu nisu trebale. „Pretpostavljam da je Morgaza bila dobra kraljica, ali mi smo morali da se postaramo sami za sebe, i to smo i učinili.“ Odjednom je shvatio na koga ga je podsećala. Na Elejnu. Iako to nije ništa značilo; on je sretao ljude, hiljadama milja od Dve Reke, koji kao da su pripadali nekim porodicama koje je poznavao tamo, kod kuće. Mada, morala je da ima neki razlog za svoju ljutnju. Njen naglasak je mogao da bude andorski. „U Andoru stvari ne stoje tako loše kao što ste možda čuli“, rekao joj je. „Kaemlin je bio miran, poslednji put kad sam bio tamo, a Rand Ponovorođeni Zmaj namerava da postavi Morgazinu kćerku, Elejnu, na Lavlji presto.“
Ne samo što se Majgdin nije primirila, već se okrenula ka njemu, a plave oči su joj sevale. „On namerava da je postavi na taj presto? Nijedan muškarac ne postavlja kraljicu na Lavlji presto! Elejna će tražiti presto Andora po sopstvenom pravu!“
Češkajući se po glavi, Perin je poželeo da Faila prekine da tako smireno posmatra tu ženu i da kaže nešto. Ali ona je samo zatakla svoje jahaće rukavice u pojas. Pre nego što je uspeo da smisli šta da joj kaže, Lini je uletela, dohvatila Morgazu za ruku i protresla je da joj zubi zazvečaše.
„Izvini se!“, zapenušala je starica. „Ovaj ti je čovek spasao život, Majgdin, a ti se zaboravljaš; prosta seljanka se usudila da se tako obraća jednom lordu!
Seti se ko si, i ne dozvoli svome jeziku da te izbaci iz tiganja u vatru! Ako je ovaj mladi lord imao nekih nesporazuma s Morgazom, pa, svima je poznato da je ona mrtva, a i to se tebe ne tiče, u svakom slučaju! A sada se izvini, pre nego što ga razljutiš!“
