„Naravno", odvratio je punački čovek, konačno sedajući na jedan od korenova hrasta. Činilo se kao da okleva da spusti svoj zavežljaj, toliko je sporo povlačio ruke s njega. „Kako kažeš, lorde Perine. A Rand... gospodar Zmaj... on stvarno namerava da gospa Elejna dobije presto? Ne da ja sumnjam u tvoje reči, naravno“, brzo je dodao. Skinuvši šešir, ponovo je počeo da briše čelo. Čak i za toliko bucmastog čoveka, činilo se da se znoji i više nego što se moglo očekivati na ovoj vrućini. „Siguran sam da će gospodar Zmaj učiniti baš kao što si rekao.“ Nesigurno se nasmejao. „Hteo si da porazgovaraš sa mnom. Ali ne o mojoj staroj krčmi, u to sam siguran.“
Perin pažljivo uzdahnu. Nekada je mislio kako nema ničeg goreg od starih prijatelja i suseda koji se klanjaju i ulaguju, ali oni bi se makar ponekad zaboravili i rekli ono što stvarno misle. I niko od njih nije ga se plašio. „Daleko si odkuće“, rekao je nežnim glasom. Nema potrebe da se ide prebrzo, ne kada je čovek spreman da iskoči iz kože. „Pitao sam se šta li te je dovelo ovamo. Nadam se da nisu neke nevolje.“
„Sve da si mu kazo, Bazele Gile“, oštro reče Lini, marširajući ka hrastu. „Bez mnogo kićenja.“ Ona nije dugo odsustvovala, međutim, nekako je stigla da se umije i da opere ruke i da kosu očešlja u urednu punđicu na potiljku. Kao i da istrese najveći deo prašine iz svoje vunene haljine. Kratko klecnuvši prema Perinu, okrenula se da čvornovatim prstom pripreti Gilu. „’Postoje tri stvari koje te gnjave dok se ne izbezumiš: zubobolja, tesna cipela i brbljiv muškarac.’ Zato, drži se onoga što je bitno i ne gnjavi mladog lorda onim što ne želi da čuje.“ Za trenutak je zapanjenog krčmara odmeravala pretećim pogledom, a onda se, iznenada, ponovo brzo naklonila Perinu. „On voli zvuk svoga glasa tako je s većinom muškaraca ali sad će vam ispričati sve kako treba, gospodaru.“
Gazda Gil se namrštio na nju, pa je zagunđao ispod glasa kada mu je oštro odmahnula da govori. „Koščata matora...“ bilo je sve što je Perin uspeo da čuje. „Ono što se dogodilo prosto i razumljivo rečeno jeste...“ bucmasti čovek ponovo se namršti na Lini, ali ona je delovala kao da ništa ne primećuje, „da sam imao neka posla u Lugardu. Ukazala mi se prilika da uvezem neko vino. Ali to tebe ne zanima. Naravno, poveo sam Lemgvina sa sobom, a i Breanu, jer ga ona ne pušta s vidika ni sat vremena ako baš ne mora. Usput smo sreli gazdaricu Dorlejn, gazdaricu Majgdin, kako je zovemo, i Lini, i Talanvora, i Balvera, naravno. Na putu. Blizu Lugarda.“
„Majgdin i jasmo služile u Murandiji“, nestrpljivo upade Lini. „Doknisu . počele nevolje. Talanvor je bio plaćenik Kuće, a Balver je bio pisar. Razbojnici su spalili glavnu kuću, a naša gospa nije mogla sebi da priušti da nas zađrži, pa smo rešili da putujemo zajedno, zbog zaštite.“
„Ja pričam, Lini“, zagunđao je gazda Gil, češkajući se iza uva. „Trgovac vinom zbog nečega je napustio Lugard i otišao u unutrašnjost i...“ Odmahnuo je glavom. „Bilo bi previše da ti sad sve to objašnjavam, Perine. Lorde Perine, htedoh da kažem. Oprosti mi. Znaš kako ovih dana svuda ima nevolja, od ove ili one vrste. Izgledalo je kao da kad god pobegnemo od jednih, uletimo u neke druge, i svaki put se nademo još dalje od Kaemlina. Dok se nismo zadesili ovde, umorni i zahvalni za malo odmora. To ti je to, najkraće rečeno.“ Perin polako klimnu glavom. To je, najjednostavnije, mogla biti i istina, iako je naučio kako ljudi imaju na stotine razloga da lažu, ili da samo prikrivaju istinu. Mršteći se, provlačio je prste kroz kosu. Svetlosti! Postajao je sumnjičav kao neki Kairhijenjanin, a što ga je dublje Rand upetljavao, to je postajalo sve gore. Zašto bi, za ime sveta, Bazil Gil, od svih ljudi, hteo da ga laže? Gospinu sobaricu naviknutu na povlastice zadesile su teškoće; to je objašnjavalo Majgdin. Neke su stvari bile jednostavne.
Lini je držala prekrštene ruke, a posmatrala ih je pažljivo, pomalo kao da je i ona bila soko, a gazda Gil je počeo da se uvija čim je prestao da govori. Činilo se da Perinovo mrštenje shvata kao zahtev da nastavi s pričom. Nasmejao se, više usiljeno negoli od radosti. „Nisam vido tol’ko od sveta još od Aijelskog rata, a tada sam bio mnogo mršaviji. Šta, pa stigli smo čak do Amadora. Naravno, otišli smo pošto su oni Seanšani zauzeli grad, ali pravo da ti kažem, nisu oni ništa gori od onih Belih plaštova, to mogu da...“ Odjednom se presekao kada se Perin iznenada nagnuo ka njemu i dočepao ga za revere.
„Seanšani, gazda Gile? Jesi li siguran u to? Ili je to jedno od onih govorkanja kao o Aijelima ili Aes Sedai?“
„Vido sam ih“, odvrati Gil izmenjujući s Lini poglede pune nesigurnosti. „A oni sebe tako zovu. Čudi me da ne znaš. Priče o tome letele su pred nama još od Amadora. Ti Seanšani ’oće da ljudi znaju šta su namerili. Čudni neki ljudi i čudna stvorenja imaju.“ Glas mu postade jači. „Kao Senkin nakot. Velika kožnata čuda štono lete, i nose ljude, i oni ko gušteri, iako su veliki ko konji i imaju po tri oka. Vido sam ih! Baš jesam!“
