„Moj gospodaru Perine?“, oglasi se Majgdin. On je bio potpuno zaboravio na nju i njene prijatelje. Ostali su se okupili malo dalje iza nje, većinom još uvek pešačeći. Bila su tu još tri muškarca, pored čoveka koji je pratio Majgdin, a dvojica od njih krila su se iza svojih konja. Lini je delovala najuznemirenija među njima, ne skrećući s njega svoj zabrinuti pogled; svog je konja držala blizu Majgdininog i činilo se da je spremna da ga i sama uhvati za uzde. Ne da bi sprečila mlađu ženu da odjaše, nego da sama pobegne i povede Majgdin sa sobom. Sama Majgdin je delovala potpuno opušteno, ali i ona je proučavala Perina. Što nije bilo nimalo čudno posle sve te priče o Proroku i Ponovorođenom Zmaju, a sve to povrh njegovih očiju. Da se ne pominje Aes Sedai s maramom u ustima. Očekivao je da će ona reći kako želi da ode, smesta, no umesto toga, ona je rekla: „Prihvatićemo tvoju ljubaznu ponudu. Dan-dva odmora u tvom logoru možda je upravo ono što nam treba.“
„Kako želiš, gazdarice Majgdin“, polako je odgovorio, teško prikrivajući sopstveno iznenađenje. Pogotovo pošto je upravo prepoznao dvojicu koja su pokušavala da drže svoje konje između njega i sebe. Je li to bilo delo ta’verena, to što su se našli ovde? U svakom slučaju, bio je to čudan zaokret. „Možda ima nečeg u tome.“
Logor je ležao oko ligu dalje, prilično udaljen od puta, među niskim pošumljenim brdima, odmah pored potoka deset koraka širokog kamenja, a samo pet koraka vode koji ni na jednom mestu nije prelazio iznad kolena. Sićušne srebrne i zelene ribice sklanjale su se pred konjskim kopitima. Slučajni prolaznici teško da su mogli ovde da nalete na njih. Najbliže naseljeno imanje nalazilo se na više od milje odatle, a Perin je lično proverio kako bi se uverio vode li ti ljudi svoje životinje na pojilo negde drugde.
On je, uistinu, pokušavao da izbegne pažnju koliko god je to bilo moguće, putujući sporednim putevima i najužim stazama ako nisu mogli da se drže šume. Taj je napor, u stvari, ispao beskoristan. Konji su mogli da se napasaju svagde gde je bilo trave, ali bilo im je potrebno makar malo zrnevlja, a čak i mala vojska morala je da kupuje hranu, mnogo hrane. Svakome od ljudi trebalo je četiri funte na dan, brašna i pasulja i mesa. Priče su se sigurno raširile po celom Geldanu, mada, uz malo sreće, niko nije slutio ko su. Perinovo lice se zgrči. Pa, možda i nije, sve dok se on nije izlanuo. No, ipak, ništa ne bi uradio drugačije.
To su, u stvari, bila tri logora, jedan blizu drugog i nijedan predaleko od potoka. Putovali su zajedno, prateći ga, navodno mu se pokoravajući, ali tu je bilo suviše ličnosti umešano, a niko nije bio sasvim siguran da li i ostali eže istom cilju. Oko devet stotina Krilatih stražara naguralo je svoje vatre za kuvanje izmedu redova sapetih konja, na širokoj livadi sa utabanom smeđom travom. Pokušavao je da zatvori nos pred tim izmešanim smradom konja, znoja, đubriva i kuvane kozetine, što je po vrelom danu bila vrlo neprijatna mešavina. Desetina stražara na konjima lagano je jahala ukrug, po dvojica zajedno, sa svojim dugim kopljima ukrašenim crvenim kićankama pod potpuno istovetnim uglom, ali ostatak Majenaca poskidao je svoje kalpake i grudne oklope. Bez kaputa, a često i bez košulje, ležali su ispruženi na ćebadima na suncu, ili su se kockali, ili su čekali na hranu. Neki pogledaše u Perina dok je prolazio, nekolicina se uspravila od svog posla da prouči novopridošle u njegovoj pratnji, ali niko nije pritrčao, što je značilo da su izvidnice još uvek napolju. Male izvidnice, bez kopalja, koje su mogle da vide, a da ne budu primećene. Pa, tako su se nadali. Nekada.
Šačica gai’šaina kretala se po različitim zadacima među niskim sivosmeđim šatorima na retko pošumljenoj padini brda nad Majencima. Na toj udaljenosti, ljudi u belom delovali su bezazleno, spuštenog pogleda i pokorni. Iz blizine bi delovali potpuno isto, ali većina njih bili su Šaido. Mudre su tvrdile kako su gai’šaini gai’šaini; Perin nije verovao nijednom Šaidou koji mu nije bio na vidiku. Na jednoj strani padine, pod očerupanim javorom, oko desetak Devica u kadinsorima klečalo je u krugu oko Sulin, najčvršće od njih, i pored njene sede kose. Ona je isto tako bila poslala izvidnice, žene koje su pešice mogle da se kreću jednako brzo kao i Majenci na konjima i koje su imale još više mogućnosti da izmaknu neželjenoj pažnji. Nijedna od Mudrih nije bila na otvorenom, ali jedna vitka žena, koja je mešala u velikom kotlu, ispravila se podupirući krsta dok je posmatrala Perina i ostale kako prolaze. Žena u zelenoj svilenoj jahaćoj haljini.
On je mogao da vidi namrštenost na Masurinom licu. Aes Sedai nisu mešale hranu da ne zagori u kotlu, niti su se bavile s dvadesetak drugih zadataka koje su Mudre postavljale njoj i Seonid. Masuri je za to krivila Randa, ali on nije bio tu, a Perin jeste. Ako bi imala i najmanju mogućnost, živog bi ga odrala.
