„On me je zarobio“, objasni Faila vadeći odeću iz korpe na sto. Čak i tu gde nije bilo nikog sem gai'šaina, najbolje je pričati i raditi. „On je jedan od Bezrodnih i mislim da ne odobrava što se od mokrozemaca prave gai'šaini. Mislim da nam može pomoći.“
„Shvatam“, odgovori Alijandra, pa jednom rukom nežno pređe Faili preko leđa.
Faila se namršti, pa se osvrnu. Na tren ostade zagledana u prašinu i pepeo na leđima od ramena pa naniže, a onda pocrvene kao bulka. „Pala sam“, brzo kaza. Nije bila u stanju da Alijandri ispriča šta joj se desilo s Nadrikom. Činilo joj se da to nikome ne može da kaže. „Rolan se ponudio da mi ponese korpu.“ Alijandra slegnu ramenima. „Da on meni pomogne da pobegnem, udala bih se za njega. Ili ne bih, kako mu je već po volji. Nije baš da je lep, ali daleko do toga da bi bilo mučno, a moj muž - da ga imam - nikada ne bi morao da sazna. Da je malo pametan, bio bi oduševljen što sam mu se vratila i ne bi postavljao pitanja na koja ne želi da čuje odgovor."
Stisnuvši čvrsto svilenu bluzu, Faila zaškrguta zubima. Alijandra je, preko Perina, njoj potčinjena i toga se dosta dobro drži, bar kada je reč o pokoravanju naređenjima, ali njihov odnos postao je nategnut. Saglasile su se da moraju pokušati da razmišljaju kao sluge, da
Odjednom shvati da je bluza koju steže jedna od onih koje su se uprljale kada se korpa prevrnula. Prestavši da je stiska, preplašeno je pregleda. Izgleda da se nimalo prašine nije utrljalo u svilu. Na tren oseti olakšanje, a onda razdraženost zbog toga. A još ju je više živciralo što je taj osećaj olakšanja nije prolazio.
„Arela i Lejsila su pre tri dana pobegle“, tiho reče. „Trebalo bi da su već dobrano odmakle. Gde je Majgdin?“
Druga žena se zabrinuto namršti. „Pokušava da se ušunja u Teravin šator. Terava je sa skupinom Mudrih prošla pored nas i, sudeći po onome što smo načule, izgleda da su krenule da se nađu sa Sevanom. Majgdin mi je tutnula svoju kotaricu u ruke i kazala da će pokušati. Mislim... Mislim da postaje toliko očajna da previše stavlja glavu u torbu“, kaza pomalo beznadežno. „Trebalo je da se već vrati.“
Faila duboko udahnu, pa lagano izdahnu. Sve su već postajale očajne. Nakupile su potrepštine za beg - noževe i hranu, čizme i muške čakšire i kapute koji su im po veličini još malo pa odgovarali i sve to pažljivo sakrile u kolima; bele odore služiće im kao ćebad i kao plaštovi da se sakriju u snegu - ali prilika da sve to upotrebe činila se jednako dalekom kao i dana kada su zarobljene. Samo dve nedelje. Da bude tačna, dvadeset dva dana.[1] To ne bi trebalo da bude dovoljno dugo da bi se išta promenilo, ali njihovo pretvaranje da su sluge menjalo ih je uprkos svemu. Samo dve nedelje, a već bez razmišljanja skaču da izvrše naređenja, brinući hoće li biti kažnjene i da li će zadovoljiti Sevanu. Najgore je što gledaju sebe kako to čine, svesne da se jednim delom i protiv svoje volje prilagođavaju tome. Za sada mogu pričati sebi kako samo rade ono što je potrebno da ne bi privlačile sumnju na sebe dok ne pobegnu, ali svakoga dana su ti njihovi postupci postajali sve uvreženiji. Koliko će vremena proći pre nego što bekstvo postane slabašni san koji se sanja noću nakon što i u mislima, a ne samo u delima, dan provedu kao savršeni gai'šaini? Za sada se nijedna nije usudila da to pitanje postavi naglas; Faila je dobro znala da ona o tome i ne razmišlja, ali to pitanje joj je uvek na rubu pameti. Nekako se pribojavala da će to pitanje otići. Kada ode, hoće li to biti odgovor?
Ona se teškom mukom natera da se prene iz malodušnosti. To je druga zamka i jedino snaga volje sprečava tu kljusu da se zatvori. „Majgdin zna da mora biti oprezna“, reče odlučnim glasom. „Ubrzo će ona doći, Alijandra."
„A šta ako je uhvate?“
„Neće!“, odbrusi Faila. Ako je... Ne. Mora da razmišlja o pobedi, a ne o porazu. Kolebljivi nikada ne pobeđuju.
