„Ne tražim zahvalnost“, odgovori joj on blagim glasom. „Ne gledaj me kao da hoćeš da me ugrizeš samo zato što nisi mogla Nadrika.“
Nekako joj pođe za rukom da ne zasikće na njega - ali jedva. U tom trenutku nije mogla da natera sebe na krotkost, mada je to želela. Okrenula se i besnim korakom vratila na ulicu. Pa, pokušavala je tako da hoda. Noge su joj i dalje toliko klecale da je izgledalo kao da se tetura. Gai'šaini u prolazu jedva da su i gledali u njenom smeru dok su s vedrima za vodu gacali niz ulicu. Malo je zatvorenika htelo da deli tuđe muke. Imali su dovoljno svojih.
Kada stiže do kotarice s rubljem, uzdahnu. Bila je prevrnuta na stranu, a bele svilene bluze i tamne svilene suknje, podeljene kako bi sedlo moglo da se opkorači, prosule su se na kaldrmu prljavu od pepela. Ako ništa drugo, izgleda da ih niko nije izgazio. Ljudima koji čitavo jutro tegle vodu i koji će to isto raditi čitavog dana moglo bi se oprostiti da ne zaobiđu komade odeće razbacane po ulici, sasečene sa žitelja Maldena učinjenih gai'šainima. Pokušala bi da im oprosti. Ispravivši korpu, poče da kupi odeću i da s nje trese prašinu i pepeo koji su hteli da se otresu, pazeći da ne utrljava u svilu ono što nije htelo da spadne. Za razliku od Somerin, Sevana je počela da nosi svilenu odeću. Nije htela ništa drugo da oblači. Ponosila se svojom svilom koliko i svojim nakitom, a i na jedno i na drugo budno je motrila. Nimalo joj ne bi bilo po volji da se išta od te odeće ne vrati potpuno čisto.
Taman što Faila spusti poslednju bluzu preko ostatka svilenih stvari, Rolan prođe pored nje i jednom rukom diže korpu. Ona zausti da se brecne na njega - može ona sama da nosi svoje breme, hvala lepo - ali proguta te reči. Jedino oružje koje zapravo ima jeste njen mozak i mora da ga koristi, a ne da se povodi za svojom plahovitom naravi. Rolan se tu nije zatekao slučajno. To je već previše neverovatno. Prečesto ga viđa otkad je zarobljena - toliko često da je nemoguće da su svi ti susreti slučajni. On je sledi. Šta je on to beše rekao Nadriku? Da je nije dao Sevani, niti ju je ponudio u razmenu. Premda ju je baš on zarobio, mislila je da on ne odobrava što se od mokrozemaca prave gai'šaini - većina Bezrodnih deli taj stav - ali izgleda da on i dalje polaže pravo na nju.
Bila je sigurna kako se ne mora bojati da će pokušati da je obljubi. Rolan je imao prilike da to učini kada je bila naga i vezana, a tada se ponašao kao da gleda u neku pritku. Možda ne voli žene u tom stanju. Bilo kako bilo, Bezrodni su među Šaidoima stranci skoro koliko mokrozemci. Šaidoi im ne veruju stvarno, a Bezrodni često deluju kao ljudi koji dižu noseve i prihvataju ono što smatraju manjim zlom, samo da ne bi prigrlili veće - ali više baš i nisu sigurni da je to zlo koje su prihvatili zaista manje. Kad bi mogla da se sprijatelji s njim, možda bi bio voljan da joj pomogne. Ne da pobegne, to nikako - to bi već bilo previše da od njega traži - ali... Zapravo, bi li? Može otkriti jedino ako pokuša.
„Hvala ti“, opet mu kaza, ovoga puta nateravši sebe da se osmehne. Za divno čudo, on joj uzvrati osmeh. Maleni smešak, jedva postojan, ali Aijeli inače nisu izražajni. Dok se čovek ne navikne na njih, kao da su od kamena.
Nekoliko koraka nemo su hodali jedno pored drugog, on jednom rukom noseći korpu, a ona zadižući skute svoje odore. Kao da su izašli u šetnju. Kad bi se ovlaš pogledalo. Neki od gai'šaina u prolazu iznenađeno su ih gledali, ali uvek bi brzo spustili pogled. Nije znala kako da počne - nije želela da on pomisli kako ona očijuka s njim; možda ipak voli žene - ali on je prihvatio neizbežno.
„Posmatrao sam te“, kaza joj. „Snažna si i vatrena - i mislim da se ne plašiš. Većina mokrozemaca izbezumljena je od užasa. Šepure se sve dok ne budu kažnjeni, a onda jecaju i kukumavče. Mislim da si ti žena velikog
„Prestravljena sam“, odgovori mu ona. „Samo pokušavam da to ne pokazujem. Plakanje nikada ničemu ne služi.“ Većina muškaraca tako misli. Suze ti mogu zasmetati ako to dozvoliš, ali nekoliko suza prolivenih noću može pomoći da pregrmiš naredni dan.
„Ima trenutaka za plakanje i trenutaka za smeh. Voleo bih da te vidim kako se smeješ."
Ona se na to zaista nasmeja, ali suvo. „Dok nosim belo, imam malo razloga za smeh, Rolane.“ Pogleda ga krajičkom oka. Ide li prebrzo? Ali on samo klimnu.
„Svejedno, voleo bih to da vidim. Osmesi pristaju tvome licu. Smeh bi mu još više pristajao. Ja nemam suprugu, ali ponekad umem da zasmejem ženu. Čuo sam da ti imaš muža.“
