Među šatorima je bilo svakakvih taljiga i kola, točkova zamenjenih saonicama. Većina je bila natovarena zavežljajima, sanducima i buradima, s točkovima privezanim povrh tovara, ali nije morala daleko za Aravinom pre nego što je ugledala jedne ispražnjene ravne taljige. Samo što ipak nisu bile prazne. Na grubim drvenim daskama ležale su dve nage i okrutno uvezane žene, koje su se tresle od hladnoće, ali svejedno dahtale kao da trče. Obe su umorno klonule glavama, ali digle pogled kao da nekako znaju da je Faila tu. Arela, crmpurasta Tairenka visoka kao većina Aijelki, posramljeno skrenu pogled. Lejsila, vitka i bleda Kairhijenjanka, pocrvene kao bulka.
„Doveli su ih jutros“, kaza Aravina, držeći Failu na oku. „Odvezaće ih pre mraka, budući da je ovo prvi put da su pokušale da pobegnu, mada sumnjam da će moći da hodaju pre jutra.“
„Zašto mi ovo pokazuješ?“, upita Faila. A tako su pazile da svoju povezanost drže u tajnosti.
„Zaboravljaš, moja gospo, bila sam prisutna kada vam je svima stavljena belina.“ Aravina je na trenutak odmeri pogledom, a onda odjednom uhvati Failu za ruke i okrenu ih tako da se njene šake nađoše između Failinih dlanova. Povivši kolena skoro kao da će kleknuti, brzo kaza: „Pod Svetlošću i u nadu u ponovno rođenje, ja, Aravina Karmel, zaklinjem se na odanost i poslušnost u svim stvarima gospi Faili t'Ajbara."
To kao da je samo Lejsila primetila; Šaidoi u prolazu nisu obraćali pažnju na dve gai'šainke. Faila se otrgnu od nje. „Otkud znaš to ime?“ Naravno, kada su je zarobili, morala je da kaže kako joj je puno ime, ali rešila se da se predstavi kao Faila Bašer kada je shvatila da nijedan Šaido nema predstavu ko je Davram Bašer. Sem Alijandre i ostalih, samo je Galina znala istinu. Bar je tako mislila. „I kome si još rekla?“
“Umem da slušam, moja- gospo. Jednom sam načula Galinu kako ti se obraća.“ U Aravininom glasu začu se prizvuk bojažljivosti. „A nikome nisam rekla.“ Nije zvučala iznenađeno što Faila želi da sakrije kako se zove, mada joj T’Ajbara očigledno ništa ne znači. Možda ni njeno pravo ime nije Aravina Karnel, ili ne u potpunosti. „Ovde se tajne moraju čuvati pomno kao u Amadoru. Znala sam da su ove žene tvoje, ali nikome to nisam kazala. Znam da nameravaš da pobegneš. U to sam bila sigurna već tvog drugog ili trećeg dana ovde, a ništa što sam otada videla nije me ubedilo u suprotno. Prihvati moju zakletvu i povedi me sa sobom. Mogu da budem od pomoći - a još važnije, meni se može verovati. To sam dokazala čuvajući tvoje tajne. Molim te.“ Ta poslednja reč zazvuča nategnuto, kao da ju je izrekao neko ko na nju nije navikao. Znači, plemkinja, a ne trgovkinja.
Ta žena zapravo ništa nije dokazala sem da ume da iznalazi tuđe tajne, ali to je već samo po sebi korisna osobina. S druge strane, Faila je znala za najmanje dva gai'šaina koji su pokušali da pobegnu, pa su ih drugi izdali. Neki ljudi zaista uvek pokušavaju da nateraju vodu na svoju vodenicu bez obzira na to u kakvim se okolnostima nalaze. Ali Aravina je već dovoljno toga znala da može sve upropastiti. Faila ponovo pomisli na svoj skriveni nož. Mrtva žena ne može da oda nikakve tajne. Ali taj nož je pola milje daleko, jer nije mogla da se seti nikakvog načina da ga sakrije na sebi. Sem toga, ta žena se
Prihvativši Aravinine šake među svoje, reče jednako brzo kao što je maločas ona: „Pod Svetlošću, prihvatam tvoju zakletvu i braniću i štitiću tebe i tvoje kroz bitke, plam i zime, stud i kroz sve što vreme nanese. Sad, znaš li još nekog u koga se može imati poverenja? Ne pitam te za ljude za koje misliš da možeš da im veruješ, već za one za koje znaš da im možeš verovati.“
„Ne kada je o ovome reč, milostiva“, sumorno odgovori Aravina. Ali čitavo lice ozari joj se od olakšanja. Izgleda da nije bila sigurna da će je Faila prihvatiti. Ako ni zbog čeg drugog, Faila je baš zbog tog vidnog olakšanja bila sklona da joj poveruje - što će reći da joj nije u potpunosti verovala. „Polovina bi izdala sopstvene majke zbog nade da će time kupiti slobodu, a druga polovina je previše uplašena ili previše zblanuta da bi im se moglo verovati da se od straha neće izlanuti. Nekih ljudi u koje se može imati poverenje mora biti - i bacila sam oko na jedno ili dvoje - ali želim da se do kraja uverim. Nije mi dozvoljena nijedna greška.“
„Da, uveri se do kraja“, saglasi se Faila. „Je li Sevana zaista poslala po mene? Ako nije...“
Izgleda da ipak jeste i Faila požuri do Sevaninog šatora - zapravo, išla je brže nego što joj se dopadalo; išlo joj je na živce što skače samo da bi izbegla Sevanino nezadovoljstvo - ali na nju niko nije obratio ni najmanju pažnju kada je ušla u šator i krotko stala pored ulaza.
