Sevana poče da se igra svojim ogrlicama, a veliki smaragd na desnoj ruci presijavao se kao zeleni oganj na svetlosti što su je bacale podne svetiljke. Usne joj se stisnuše, te je tako delovala još gladnije. Možda joj oskudica nije strana, ali iako u njenom šatoru nije toplo, ta više ne želi da oskudeva. „Ja govorim mesto poglavara - i ja kažem da ostajemo ovde.“ U glasu joj je odzvanjao izazov, ali nije pružila Teravi priliku da na taj izazov odgovori. „Ah, vidim da je Faila stigla. Moja dobra i pokorna gai'šainka.“ Uze sa stola nešto umotano u tkaninu, pa ga razmota. „Prepoznaješ li ovo, Faila Bašer?“ Sevana je držala šaku i po dugačak jednosekli nož, jednostavnu alatku kakvu na hiljade seljaka ima. Samo što Faila prepozna šaru koju su tvorili zakivci u drvenoj dršci i okrnjenu oštricu. Taj je nož ukrala i onako pažljivo sakrila. Ona ništa ne reče. Nije bilo šta da se kaže. Gai'šainima je zabranjeno da imaju oružje, pa čak i nož, sem kada seku meso ili povrće za kuvanje. Ali nije mogla da se suzdrži a da se ne lecne kada je Sevana nastavila.
„Sreća pa mi je Galina ovo donela pre nego što si stigla da ga upotrebiš. Ko zna u koju svrhu. Da si nekoga ubola, morala bih se veoma naljutiti na tebe.“ Galina? Naravno. Ta Aes Sedai neće im dozvoliti da pobegnu pre nego što postupe po njenim željama.
„Terava, pa ona je zapanjena“, nasmeja se Sevana od srca. „Faila Bašer, Galina zna šta se od gai'šaina traži. Terava, šta da radim s njom? To bi već mogla da me posavetuješ. Nekoliko mokrozemaca je ubijeno zbog skrivanja oružja, ali ne bih volela da je izgubim."
Terava prstom diže Faili bradu i pogleda je pravo u oči. Faila joj netremice uzvrati pogled, ali oseti kako joj kolena klecaju. Nije ni pokušavala da sebi govori kako je to samo zbog hladnoće. Zna ona da nije kukavica, ali kada ju je Terava pogledala, Faila se osetila kao zec u kandžama tog orla, u iščekivanju da ga taj kljun umori. Terava joj je kazala da uhodi Sevanu i ma koliko ostale Mudre bile obazrive i razborite, Faila nimalo nije sumnjala da će je Terava i ne trepnuvši preklati kao onog zeca, samo ako je izneveri. Nema nikakve svrhe pretvarati se da je ta žena ne plaši. Samo mora ovladati tim strahom. Ako može.
„Mislim da je pokušavala da pobegne, Sevana. Ali mislim da može naučiti da radi šta joj se kaže.“
Grubi drveni sto bio je postavljen između šatora na čistini najbližoj Sevaninom paviljonu, stotinak koraka od njega. Faila je isprva mislila da će joj najgore pasti sramota zbog toga što je naga - to i studen od koje se sva ježila. Sunce je bilo na zalasku; vazduh je postao hladniji, a do jutra će biti još hladnije. Tu mora ostati sve do jutra. Šaidoi su bili umešni u otkrivanju čega se mokrozemci stide i taj su stid koristili kao kaznu. Mislila je da će umreti od crvenila kad god bi je neko pogledao, ali Šaidoi su prolazili pored nje i ne zastajkujući. Golotinja sama po sebi Aijelima nije bila ništa sramotno. Aravina se jednom pojavila pred njom, ali samo na tren da kaže: „Ne gubi hrabrost“, pa se opet izgubila. Faila je razumela. Bez obzira na to je li joj ta žena odana ili nije, ne usuđuje se da joj ikako pomogne.
Nakon veoma kratkog vremena, Faila se više nije brinula zbog sramote. Zglobovi su joj bili uvezani iza leđa, a onda gležnjevi za laktove. Sada je shvatala zašto su Lejsila i Arela dahtale. U tom položaju teško je i disati. Hladnoća ju je probadala sve dublje i dublje, tako da je naposletku počela nezadrživo da se trese - ali ubrzo se i to našlo na drugom mestu. Grčevi počeše u nogama, ramenima, bokovima - mišići počeše da gore i da se stežu, sve više i više i više. Usredsredila se na to da jie vrišti. To postade smisao njenog postojanja. Neće - vrištati. Ali, o Svetlosti, kako je samo boli!
„Faila Bašer, Sevana je naredila da ovde budeš sve do zore, ali nije kazala da je zabranjeno da imaš društvo."
Morala je da trepne nekoliko puta da bi razbistrila vid. Oči su je pekle od znoja. Kako uopšte može da se znoji kad se smrzla do kosti? Rolan je stajao ispred nje i - čudno - nosio je dva niska bronzana mangala puna usijanog ugljevlja, postolja obmotanih tkaninom da se ne bi ispekao. Primetivši kako ona zuri u mangale, on samo slegnu ramenima. „Nekada mi ne bi smetalo da provedem noć na hladnoći, ali omekšao sam otkad sam prešao Zmajev zid.“
Njoj skoro stade dah kada on namesti mangale ispod stola. Toplota pokulja kroz procepe između dasaka. Mišići su joj i dalje vrištali od grčeva, ali... o, blagoslovena toplina. A onda zaista ostade bez daha kada taj čovek jednu ruku spusti preko njenih grudi a drugu preko savijenih kolena. Odjednom shvati da pritiska na njene laktove više nema. Nekako ju je... stisnuo. Jednom šakom poče da joj gnječi bedro i ona skoro vrisnu kada mu se prsti zariše u zgrčene mišiće, ali onda oseti kako se opušta. Mišići su je i dalje boleli, bolelo ju je njegovo stiskanje, ali bol u tom mišiću na bedru lagano se menjao. Nije slabio, ali znala je da će vremenom oslabiti ako on nastavi.
