„Ne smeta ti da se zanimam dok pokušavam da smislim kako da te nasmejem, zar ne?“, upita je on.
A ona odjednom shvati da se smeje, i to ne mahnito. Pa, samo delimično mahnito. Uvezana je kao guska za pećnicu, a od hladnoće je već drugi put spasava čovek koga možda ipak neće izbosti nožem. Sevana će je od sada držati na oku kao jastreb miša, a Terava će možda pokušati da je ubije za primer - ali znala je da će pobeći. Čim se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Pobeći će. Smejala se do suza.
Služavka razrogačenih očiju beše više navikla da mesi testo nego da zakopčava redove sićušne dugmadi, ali na kraju joj je pošlo za rukom da zakopča Elejninu tamnozelenu haljinu za jahanje, padne u naklon i odstupi jedan korak sva zadihana, premda je bilo teško reći da li od napornog usredsređivanja na posao ili samo zato što je u prisustvu kćeri-naslednice. A možda je nekakve veze s time imao i prsten Velike zmije na Elejninoj levoj ruci. Nešto preko dvadeset milja u pravoj liniji deli posed Kuće Maderin od reke Erinin i silne plovidbe koja se po njoj odvijala, ali udaljenost je bila daleko veća kada se uračunaju milje koje treba preći preko Čišenskih planina, tako da su ljudi tu više navikli na kradljivce stoke iz susedne Murandije nego na posetioce - a naročito ne na posetioce koji su ujedno kćer-naslednica i Aes Sedai. Učinjena im je tolika čast da neke sluge to jednostavno nisu mogle da podnesu. Elzi je toliko pažljivo presavijala plavu svilenu haljinu koju je Elejna sinoć nosila i stavljala je u veliku kožnu putničku škrinju - jednu od dve u prostoriji za odevanje u tim odajama - da je Elejni došlo da sama to uradi. Isprva je loše spavala, okretala se i budila, a kada je naposletku zaspala, onda se uspavala, tako da je jedva čekala da se vrati u Kaemlin.
Bio je to peti put da spava van Kaemlina otkad je saznala da je grad u opasnosti i svaki put je odvojila samo jedan dan da obiđe tri ili četiri poseda - a jednom pet - u vlasništvu muškaraca i žena vezanih krvlju ili zavetima za Kuću Trakand, a na svaku posetu odlazilo je vreme. U kostima je osećala pritisak prolaska vremena, ali bilo je neophodno da se pokaže na pravi način. Odeća za jahanje bila je neophodna dok se putovalo od jednog poseda do drugog, da ne bi kada stigne izgledala izgužvano i kao begunac, ali nakon toga se morala presvlačiti, bez obzira da li će tu provesti čitavu noć ili svega nekoliko sati. Polovinu vremena trošila je na preoblačenje iz odeće za jahanje u svečane haljine, pa nazad, ali odeća za jahanje značila je žurbu i neophodnost, a možda i očaj, dok je krunica kćeri- naslednice i izvezena haljina opervažena čipkom, izvađena iz škrinje za putovanje i odevena nakon kupanja, bila slika i prilika samouverenosti i snage. Da je Esanda mogla zimi držati korak s njom, povela bi ona svoju služavku kako bi ostavila još snažniji utisak, mada je pretpostavljala da bi se grizla za jezik od sporosti te sedokose žene. Svejedno, Esanda ne bi bila spora kao ova razrogačena mlada Elzi.
Elzi joj napokon pruži njen krznom postavljen grimizni plašt i pade u naklon, a ona se žurno ogrnu. U kamenom ognjištu gorela je vatra, ali u prostoriji nije bilo ni izbliza toplo, a u poslednje vreme nije mogla da se ne obazire na hladnoću. Devojka opet pade u naklon, pitajući može li pozvati ljude da spuste škrinje dole, ako je to Njenom veličanstvu po volji. Prvi put kada je to uradila, Elejna joj je nežno objasnila da nije još kraljica, ali Elzi se užasnula i od pomisli da joj se obraća samo s „moja gospo“, pa čak i s „princezo“, mada se to poslednje zapravo smatralo veoma staromodnim. Ispravno ili ne, Elejni je obično bilo drago da čuje kako neko potvrđuje njeno pravo na presto, ali tog jutra je bila toliko umorna da je samo htela da što pre pođe. Suzdržavši zevanje, kratko reče Elzi da pozove te ljude i da požuri, pa krenu ka vratima. Devojka pojuri da joj ih otvori, što potraja duže nego da je ona to sama uradila, i bi propraćeno klanjanjem pre otvaranja i opet posle otvaranja. Elejnine podeljene suknje besno su šuškale dok je koračala iz sobe navlačeći svoje crvene rukavice za jahanje. Da je Elzi još samo trenutak odugovlačila, Elejna bi počela da vrišti.
Ali služavka zavrišta - i to pre nego što Elejna načini tri koraka. Užasnuti vrisak koji kao da joj se oteo iz grla. Plašt se zavijori kada se Elejna munjevito okrenu, prihvatajući Istinski izvor i osećajući kako je preplavljuje punoća saidara. Elzi je stajala na krpari rasprostrtoj posred hodnika popločanog bledosmeđim pločicama i zurila niz taj hodnik držeći obe ruke preko usta. U tom pravcu su se otvarala dva poprečna hodnika, ali nije bilo ni žive duše.
„Elzi, šta je bilo?“, htede Elejna da čuje. Već je pripremila nekoliko tkanja - od jednostavne vazdušne mreže pa do ognjene kugle koja bi raznela pola zida pred njom - a kako je trenutno raspoložena, žarko je želela da upotrebi neko od njih, da udari koristeći Moć. U poslednje vreme, umela je da bude plahovita, najblaže rečeno.
