Raskršće sumraka полностью

Devojka se osvrnu tresući se, a ako su joj oči ranije bile razrogačene, sada su se kolačile. Usta su joj i dalje bila pokrivena šakama, kao da hoće da zaustavi drugi vrisak. Tamne kose i tamnih očiju, visoka i jedrih grudi u sivoj i plavoj livreji Kuće Maderin, nije baš bila devojka - Elzi je verovatno četiri ili pet godina starija od nje - ali ponašala se tako da se na nju nije moglo gledati drugačije.

„Elzi, šta je bilo? I nemoj mi reći da nije ništa. Izgledaš kao da si videla avet.“

Devojka se lecnu. „I jesam“, koiebljivo reče. To što Elejnu nije nazvala nikakvom titulom bio je znak koliko je potresena. „Gospu Nelejn, što je bila baba lorda Edmuna. Umrla je kad sam bila mala, ali pamtim da je čak i lord Edmun pazio da je ne naljuti, da su služavke skakale ako ih pogleda, a i druge gospe i velmože kada su dolazili u posetu. Svi su je se plašili. Bila je tačno ispred mene i tako se mrštila..." Ućuta i pocrvene kada se Elejna zasmeja.

To je iznad svega bio smeh olakšanja. Nije je Crni ađah nekako pronašao na posedu lorda Edmuna. Nisu je čekale ubice s noževima u rukama, niti Elaidi odane sestre da je odvuku u Tar Valon. Ponekad je sanjala o tim stvarima ponaosob, a ponekad o svima njima u istom snu. Pustila je saidar, nevoljno kao i uvek, žaleći zbog toga što taj osećaj ispunjenosti radošću i životom čili iz nje. Maderin je podržava, ali Edmun bi se možda uvredio ako mu uništi pola kuće.

„Elzi, mrtvi ne mogu da naškode živima“, nežno kaza. Potrudi se da bude što je moguće nežnija zato što je prasnula u smeh, a nije ni spominjala kako bi joj najradije izvukla uši. „Više ne pripadaju ovome svetu i ne mogu dodirnuti ništa u njemu, pa ni nas.“ Devojka klimnu, pa pade u još jedan naklon, mada po tome koliko su joj se zenice raširile i usne drhtale videlo se da nije baš ubeđena. Ali Elejna nije imala vremena da je mazi. „Elzi, pozovi ljude za moje škrinje“, odlučno joj reče, „i ne brini o avetima." Opet se spustivši u naklon, devojka odjuri, sve vreme bojažljivo se osvrćući za slučaj da gospa Nelejn iskoči iz zidova. Aveti. Ta cura jeste strašljivica!

Maderin je stara kuća, ako već nije velika i jaka, pa je glavno stepenište, što vodi do predvorja, bilo široko i ograđeno mermernom ogradom. Predvorje je bilo prostrano, popločano sivim i plavim pločicama, a s dvadeset stopa visoke tavanice visile su svetiljke pune ulja. Nigde nije bilo pozlate, a intarzije su bile veoma retke, ali duž predvorja su uza zidove stajale izrezbarene škrinje i kredenci, a na jednom i dve tapiserije. Na jednoj je bio prikazan čovek kako iz sedla lovi leoparde, što je u najboljem slučaju opasan posao, a na drugom žena iz Kuče Maderin kako pruža mač prvoj kraljici Andora, što je bio događaj do kog su Maderinovi silno držali, a koji se možda desio, a možda i nije.

Avijenda je već sišla i sad je nemirno šetala predvorjem, a Elejna uzdahnu kad je vide. Njih dve bi delile sobu samo da tako nešto ne nagoveštava da Maderin ne može istovremeno primiti dva ugledna posetioca, ali Avijenda nije u potpunosti shvatala da je ponos veći što je plemićka Kuća manja. Počesto biva da male Kuće nemaju ništa drugo. Ponos bi trebalo da razume, budući da su vatreni ponos i snaga bezmalo isijavali iz nje. Pravih leđa i još viša od Elejne, debelog tamnog šala prebačenog preko blede bluze i presavijene sive marame što joj je držala dugu riđastu kosu, bila je slika i prilika jedne Mudre, premda je svega godinu dana starija od Elejne. Mudre koje mogu da usmeravaju često deluju znatno mlađe nego što zaista jesu, a Avijenda je imala njihovo dostojanstvo. Bar u tom trenutku, mada su se njih dve često zajedno kikotale kao devojčice. Naravno, jedini nakit koji je nosila bili su duga srebrna kandorska ogrlica, jantarni broš u obliku kornjače i široka narukvica od belokosti; Mudre uvek nose obilje ogrlica i narukvica, ali Avijenda još nije Mudra, već samo učenica. Elejna nikada nije mislila da je Avijenda bilo šta „samo“, ali to je povremeno ipak dovodilo do nevolja. Ponekad joj se činilo da Mudre i nju smatraju nekakvom učenicom. Naravno, to je smešna pomisao, ali ponekad...

Kad Elejna priđe podnožju stepeništa, Avijenda namesti šal i upita: „Jesi li dobro spavala?“ Glas joj je bio spokojan, ali u njenim zelenim očima ugnezdila se zabrinutost. „Nisi tražila vino da ti pomogne da zaspiš, zar ne? Postarala sam se da ti za vreme jela vino bude razvodnjeno, ali videla sam kako gledaš ibrik.“

„Da, majko“, odgovori Elejna bolesno slatkim glasom. „Ne, majko. Pitala sam se kako li se Edmun dokopao tako dobrog vina, majko. Šteta je bila razvodniti ga. A popila sam kozje mleko pre spavanja." Ako joj išta izazove trudničku mučninu, to će biti kozje mleko! A kad pomisli da ga je nekada volela.