„Naravno da pazim na nju“, odgovori Arimila, proteravši svoju pregojenu kobilu pored Elenije i ne pogledavši je. Glas joj je bio sladak kao med i bolesno ulizički. „Znaš da ću se starati da ona bude bezbedna jednako kao ja.“ Smešeći se onim svojim praznoglavim osmehom, krenula je da namešta Nasinu plašt oko ramena i da ga gladi kao neko ko prekriva šalom voljenu ali onemoćalu osobu. „Previše je hladno za tebe. Znam ja šta je tebi potrebno. Zagrejan šator i malo vrelog kuvanog vina. Biće mi zadovoljstvo da ti moja služavka sve to pripremi. Arlin, pravi društvo lordu Nasinu na putu do njegovog šatora, pa mu skuvaj malo lepog vina.“
Jedna vitka žena u njenoj pratnji silovito se trže, a onda polako potera konja napred i zabaci kapuljaču svog jednostavnog plavog plašta, otkrivajući lepo lice i krhak smešak. Odjednom svi oni čankolizi i ulizice počeše da nameštaju plaštove da bi se bolje zaštitili od vetra ili da navlače rukavice, gledajući bilo kud samo ne u Arimilinu služavku. Naročito žene. Znale su da je neka od njih mogla biti jednako lako odabrana. Za divno čudo, Silvaza nije skrenula pogled. Lice joj se nije moglo videti od kapuljače, koja je pratila pokrete vitke žene.
Nasin se široko isceri, tako da su mu se svi zubi videli, zbog čega je još više nego obično podsećao na jarca. „Da. Da, kuvano vino bi mi baš prijalo. Arlin, je li? Hajde, Arlin, budi dobra devojka. Nije ti previše hladno, zar ne?“ Devojka ciknu kada on kraj svog plašta prebaci preko njenih ramena i prigrli je uza se tako blizu da je morala da se nagne u sedlu. „Biće ti toplo u mom šatoru, obećavam." I ne osvrćući se, poterao je konja hodom, kikoćući se i šapćući nešto devojci koju je grlio. Njegovi oružnici pođoše za njim uz škripu kože i lagano gacanje kopita po bljuzgavici. Jedan od njih se zasmeja kao da je neko drugi kazao nešto smešno.
Elenija zgađeno odmahnu glavom. Jedno je isturiti lepu ženu pred Nasina kako bi mu se skrenula pažnja - čak i ne mora da bude preterano lepa; svaka žena koju ta matora budala satera u ćošak nalazi se u opasnosti - ali koristiti za to sopstvenu sobaricu jeste za gađenje. Premda nije za gađenje koliko Nasin. „Arimila, obećala si da ćeš ga držati dalje od mene“, reče joj tiho, napetim glasom. Ta pohotna matora izlapela drtina možda je trenutno zaboravila na nju, ali setiće je se čim je naredni put bude video. „Obećala si da ćeš ga nečim zanimati. “
Arimila se naduri i ćudljivo cimnu jahaće rukavice. Nije dobila ono što je želela - a to je po njoj veliki greh. „Ako hoćeš da budeš na bezbednom od svojih obožavalaca, trebalo bi da se držiš uz mene a ne da lutaš kao muva bez glave. Zar sam ja kriva što ti privlačiš muškarce? A jesam te izbavila iz nevolja. Nisam čula reči hvale za to.“
Elenija stisnu zube tako jako da je zaboleše. Zbog toga što se pretvara da tu ženu svojevoljno podržava često joj dođe da nekog ugrize. Jasno joj je stavljeno do znanja koji su joj izbori: da pošalje pismo Džaridu ili da istrpi produženi medeni mesec sa svojim „verenikom“. Svetlosti, možda bi se na to i odlučila, samo da nije bila sigurna da bi je Nasin zatočio na neki zabačeni vlastelinski posed i da bi, nakon što bude morala da istrpi njegove šape na sebi, vremenom zaboravio na nju - i ostavio je tamo. Ali Arimila je uporno želela da se to pretvaranje nastavi. Zapravo, uporno je tražila mnogo toga, a neke od tih stvari bile su potpuno neizdržive. A opet, morale su se otrpeti. Za sada. Kada se neke stvari razreše, možda bi gazda Lunalt mogao da na nekoliko dana svu svoju pažnju posveti baš Arimili.
Nekako je smogla snage da se nasmeši u znak izvinjenja i naterala sebe da pogne glavu kao da je jedna od onih ulizičkih pijavica koje je tako pomno gledaju. Naposletku, ako
„Elenija, naravno da ti je oprošteno“, zasmeja se, a lice joj se ozari. „Trebalo je samo da kažeš. Džarid je prava usijana glava, zar ne? Moraš da mu pošalješ pismo i da mu kažeš koliko si zadovoljna svojim trenutnim stanjem. Zadovoljna si, zar ne? Možeš da kažeš to pismo mom pisaru u pero. Što ja mrzim da mastilom prljam prste, a ti?"
