Beonin je izgleda bila jedina koja se protivila toj odluci - bar dok nije postalo očigledno da će ostale svejedno nastaviti da je sprovode - ali i ona je drhtavo uzdahnula, a u pogledu joj se videlo da je sva napeta. U njenom slučaju, možda je to delimično i zbog iznenadnog shvatanja u šta se upustila. Moglo bi se pokazati neizmerno teškim zadatkom čak i to da samo pronađe nekoga u Kuli ko je voljan da pregovara. Oči i uši u Tar Valonu prenose samo glasine o događajima u Kuli; vesti iz same Kule do njih dopiru samo u tragovima, i to od sestara koje zalaze u Tel’aran’riod kako bi tamo na tren sagledale tračke neuhvatljivih odraza sveta jave, ali svaki od tih tračaka govori ila Elaida vlada hirovitim ukazima, a da se čak ni Dvorana ne usuđuje da joj se suprotstavi. Beonin posive, tako da je izgledala bolesnije i od Nisao. Anaija i ostale izgledale su sumorno kao smrt.
I Egvenu preplavi neki sumorni talas. Ove oko nje su neke od najvatrenijih Elaidinih protivnica, čak i kolebljiva Beonin, koja bi uvek radije da priča nego da dela. Pa, Sive su poznate po tome što veruju da se sve može rešiti s dovoljno priče. Trebalo bi da to nekom prilikom probaju s Trolokom, ili bar nekom secikesom, pa da vide kako će da prođu! Bez Šerijam i ostalih, otpor Elaidi raspao bi se i pre nego što bi mu se ukazala prilika da se obrazuje. To se bezmalo svejedno desilo. Ali Elaida je ukopana u Kuli jednako čvrsto kao na početku, a nakon svega kroz šta su prošle i šta su učinile, čini se da čak i Anaija uviđa kako će se to sve rasplinuti u nedaću.
Ne! Duboko uzdahnuvši, Egvena se ispravi u sedlu i zategnu ramena.
„Rastegni pregovore što duže možeš“, naredila je. Te su reći bile upućene Beonin. „Možeš da pričaš o čemu god hoćeš, samo da sačuvaš tajne koje je potrebno sačuvati, ali ne pristaj ni na šta i odugovlači pregovore." Siva se zanjiha u sedlu, sasvim sigurno izgledajući lošije od Anaije. Činilo se kao da će svakog časa povratiti.
Kada je logor izbio na vidiku, a sunce skoro na pola puta do podnevnog vrhunca, pratnja lako oklopljenih konjanika odvojila se od njih i poterala konje ka reci, ostavljajući Egvenu i sestre da poslednju milju preko snega prejašu u pratnji Zaštitnika. Lord Garet je zastao kao da bi hteo da opet porazgovara s njom, ali naposletku je okrenuo dorata na istok i pošao za konjanicima, terajući konja u kas da ih sustigne dok su oni zamicali za jedan izduženi luk. On nije čovek koji bi pomenuo njihove nesuglasice, pa čak ni njihove razgovore, tamo gde bi neko drugi mogao to da čuje, a verovao je da su Beonin i ostale upravo ono što svi za njih misle - ađaški psi čuvari. Bila je malo tužna što od njega krije ponešto, ali što manje ljudi zna za neku tajnu, to je veća verovatnoća da se ta tajna neće otkriti.
Logor se sastojao od bezbroj šatora raznoraznih oblika, veličina, boja i različite istrošenosti i skoro je potpuno pokrivao širok, drvećem obrubljen pašnjak, na pola puta između Tar Valona i Zmajeve planine, u prstenu od sapetih konja i redova kola i taljiga, skoro jednako raznolikih kao šatori. Nekoliko milja iza krošanja iz dimnjaka se dizao dim, ali obližnji seljaci držali su se podalje od njih, izuzev kako bi prodavali jaja, mleko i maslac, ili kada neko pretrpi neku nesreću, pa mu je potrebno Lečenje, a od vojske koju je Egvena za sada okupila nije bilo ni traga. Garet je svoje oružane snage usredsredio duž reke, delimično da zauzmu varoši podignute pored mosta na obe obale, a ostatak je rasporedio u nešto što je on zvao logorima za rezervu, postavljenim tako da ljudstvo iz njih može pohrliti i pomoći da se odbije svaki ispad iz grada, čisto za slučaj da je pogrešno procenio visokog zapovednika Čubajna. Uvek imaj na umu mogućnost da su tvoje pretpostavke pogrešne, kazao joj je. Naravno, niko nije imao primedbe na to kako je rasporedio vojsku, bar ne u načelu. Čitav niz sestara bio je spreman da cepidlači oko sitnica, ali zauzimanje varoši pored mostova ipak je jedini način da se Tar Valon stavi pod opsadu. To jest, s kopna. A poprilično Aes Sedai bilo je zadovoljno time što ne moraju da gledaju vojnike i da misle na njih.
