U sedlo se spustila još pre praskozorja i ako već vrela kupka ne dolazi u obzir, voda mora da se donosi iz zdenaca iskopanih pola milje zapadno od logora, što je nateralo sve sestre sem najvećih čistunica i onih najuobraženijih da se ograniče - ako duga i vrela kupka ne dolazi u obzir, svejedno bi volela da spusti noge na zemlju. A još bolje bi bilo da ih digne na neku stoličicu. Sem toga, odbijati da je hladnoća dotakne nije isto što i grejati ruke iznad vrelog gorionika. Sada je i njen sto začelo zatrpan hartijama. Sinoć je kazala Šerijam da joj podnese izveštaje o tome kako napreduje popravka kola i o stanju konjske hrane. Ti izveštaji začelo će biti suvoparni i dosadni, ali ona svejedno svakoga dana proverava različite oblasti, tako da bar zna je li ono što joj ljudi govore zasnovano na činjenicama ili na lepim željama. A tu su uvek i izveštaji „očiju i ušiju“. Opčinjavajuće je čitati šta su ađasi rešili da proslede Amirlin Tron, naročito kada se uporedi sa onim što su joj Sijuan i Leana prenosile od doušnika. Ne da je tu bilo protivrečnosti, ali na osnovu onoga što ađasi reše da zadrže za sebe mogu se doneti zanimljivi zaključci. I udobnost i dužnost mamile su je prema radnoj sobi - zapravo, to je bio samo još jedan šator, mada su ga svi nazivali Amirlininom radnom sobom ali ovo joj je prilika da baci pogled po logoru a da se pre toga ne sprovedu užurbane pripreme za njen dolazak. Namakavši kapuljaču još malčice, kako bi bolje sakrila lice, lagano mamuznu Daišara.
Malo je ljudi bilo u sedlima; mahom su to bili Zaštitnici, mada je gdegde nailazila i na ponekog konjušara koji vodi konja kasom, koliko je to moguće u bljuzgavici dubokoj do gležnjeva - ali niko izgleda nije prepoznao ni nju ni njenog ata. U suprotnosti s bezmalo praznim ulicama, drveni trotoari, obične grubo otesane daske drvenim klinovima pribijene za balvane, blago su se povijali pod težinom prolaznika. Rasuta među rekama žena kao grožđice povrh jeftinog kolača, šačica muškaraca hodala je dvostruko brže od svih ostalih. Sa izuzetkom Zaštitnika, muškarci svoja posla među Aes Sedai završavaju što je brže moguće. Skoro sve žene kriju lica, a dah im se magli iz kapuljača, ali lako je razaznati Aes Sedai od posetiteljki, bez obzira na to jesu li im plastovi jednostavni ili izvezeni i postavljeni krznom. Gomila se razmiče ispred sestre. Sve ostale moraju da se provlače. Sredinom tog hladnog jutra nije se mnogo sestara šetalo. Većina ih se ušuškala u svoje šatore. Same, po dve ili tri, čitaju, pišu pisma ili ispituju svoje posetiteljke o vestima koje su im te žene donele, šta god to bilo. A te će vesti možda podeliti sa ostatkom svog ađaha, a možda i ne - a kamoli s nekim drugim.
Svet na Aes Sedai gleda kao na ogroman monolit, visok i čvrst - bar je lako bilo pre nego što se pročulo za trenutnu podelu u Kuli - ali jednostavna je činjenica da se ađasi skoro u svemu potpuno razlikuju i da je Dvorana jedino njihovo sastajalište, a da su sestre tek nešto malo više od skupa isposnica koje jedva da progovore tri reči više od onoga što se mora, a i to samo nekoliko prijateljica. Ili s nekom drugom sestrom kojoj su se pridružile u nekoj nakani. Šta god da se u vezi s Kulom promenilo, Egvena je bila sasvim sigurna da se to neće promeniti nikada. Nema nikakve svrhe pretvarati se da ni Aes Sedai ikada bile nešto drugo sem Aes Sedai, niti da će ikada biti - velika reka koja kulja napred, svojih moćnih struja duboko skrivenih, koja svoj tok menja neprimetnom sporošću. Sazdala je ona nekoliko na brzinu podignutih brana u toj reci, tu i tamo skrećući poneki potočić zarad svojih namera, ali dobro je znala da su to tek privremena zdanja. Pre ili posle te duboke struje podriće njene brane. Samo se molila da one dovoljno dugo istraju. Molila se i zapušavala rupe u njima koliko je god mogla. Veoma retko u gomili bi se pojavila neka Prihvaćena, sa sedmobojnim rubom na kapuljači svog belog plašta, ali daleko najveći broj bile su polaznice u neukrašenoj beloj vunenoj odeći. Svega je šačica od dvadeset jedne Prihvaćene u logoru imala plaštove opervažene sedmobojnim trakama, a ono malo opervaženih haljina čuvale su da ih nose kada podučavaju ili kada pomažu sestrama; no teško se postiglo da sve polaznice u svakom trenutku budu odevene u belo, makar imale samo po jednu presvlaku. Prihvaćene su neizbežno pokušavale da se kreću poput labudova koji klize jezerom, kao Aes Sedai, a jedna ili dve bezmalo da su uspevale to da izvedu, premda se drveni pločnik njihao i ugibao pod njihovim stopama, ali zato su polaznice jurcale skoro jednako brzo kao ono nekoliko muškaraca, hitajući da što pre završe poslove na koje su ih poslalo ili u skupinama od njih šest ili sedam žureći na časove.
