Aes Sedai veoma dugo nisu imale toliko polaznica, još od Troločkih ratova, kada je bilo i mnogo više Aes Sedai, pa je to što su se zatekle sa skoro hiljadu učenica za posledicu imalo potpuni metež sve dok ih nisu uredile u te „porodice“. To ime nije bilo baš strogo zvanično, ali koristile su ga čak i Aes Sedai kojima se nije dopadalo to što primaju sve žene koje zatraže da budu primljene. Sada sve polaznice znaju gde bi trebalo da budu i kada, a sve sestre to mogu bar da saznaju. Ne treba ni pominjati to što je broj pobegulja opao. To je za Aes Sedai uvek bio razlog za zabrinutost, a nekoliko stotina tih žena moglo bi da stigne do šala. Nema sestre koja bi htela da neku od njih izgubi, ma ni neku od ostalih, zapravo, svakako ne pre nego što se odluči da se ta žena otera. I dalje se povremeno dešavalo da se žene iskradu i odu kad shvate da je obuka teža a put do šala Aes Sedai duži nego što su očekivale, ali sem što su porodice olakšale praćenje polaznica, izgleda da je bežanje postalo manje primamljivo ženama koje sada mogu da se oslone na pet ili šest rođaka, kako ih zovu.
Dobrano pre nego što je izbila na veliki četvrtasti paviljon koji je služio kao Dvorana Kule, poterala je Daišara niz jednu bočnu ulicu. Pločnik ispred svetlosmeđeg platnenog paviljona bio je prazan - Dvorana nije mesto kom iko prilazi a da tu nema nekog posla - ali mnogo puta krpljena bočna krila paviljona ostajala su spuštena ako nema posebnog razloga da rad Dvorane postane javan, tako da se ne može ni pretpostaviti ko bi mogao da izađe. Sve Predstavnice prepoznale bi Daišara na prvi pogled, a neke od njih Egvena bi najradije izbegla da vidi - još više nego ostale. Na primer, Lelejnu i Romandu, koje su se protivile njenoj vlasti jednako nagonski kao što se međusobno suprotstavljaju. Ili ma koju od onih što su počele da pričaju o pregovaranju. Teško je poverovati da se
Slabašna srebrna svetlost blesnu odmah ispred nje, iza visokog platnenog zida kojim je bilo okruženo jedno od dva logorska gumna za Putovanje, a trenutak kasnije su iza jednog zastora izašle dve sestre. Ni Fedrina ni Šemari nisu bile dovoljno snažne same za sebe, ali povezane mogu istkati kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu. Primaknute jedna drugoj, bile su zanete razgovorom, samo što je bilo veoma čudno to što su usput tek prikopčavale plaštove. Egvena je gledala u stranu dok je jahala pored njih. Obe Smeđe podučavale suje dok je bila polaznica, a Fedrina kao da je i dalje bila iznenađena što je Egvena postala Amirlin. Vitka kao čaplja, sasvim je bila u stanju da zagaca u blato kako bi zapitala Egvenu je li joj potrebna pomoč u vezi s nečim, šemari, žustra žena četvrtastog lica koja je uvek više podsećala na Zelenu nego na neku bibliotekarku, uvek se ponašala i više nego propisno. Mnogo više. Njeni duboki nakloni, kao da je nekakva polaznica, nosili su makar primesu nagoveštaja ruganja, ma koliko joj lice bilo bezizrazno, a naročito zbog toga što je umela da padne u naklon kada vidi Egvenu i na sto koraka.
Gde li su bile, zapitala se. Možda u nekoj kući, ili bar negde gde je toplije nego što je u logoru. Naravno, niko ne vodi računa o tome kada i gde sestre dolaze i odlaze, pa ni njihovi ađasi. Običaji vladaju svima, a ti običaji veoma snažno obeshrabruju neposredna pitanja u vezi s time šta neka sestra radi ili kuda ide. Fedrina i Šemari najverovatnije su bile da obiđu neke od svojih „očiju i ušiju" i da s njima popričaju licem u lice. Ili možda da pogledaju neku knjigu u nekoj biblioteci. Ipak
