Tri Zaštitnika u plaštovima promenljivih boja izjahalo je iz logora taman kada su se Egvena i ostale približile. Jedan od njih bio je veoma visok a jedan veoma nizak, tako da je izgledalo kao da su se poredali po visini. Klanjajući se Egveni i sestrama, klimajući Zaštitnicima iza njih, svi su zračili onim opasnim izgledom ljudi tako samouverenih da nemaju potrebe da nekoga ubeđuju koliko su opasni, zbog čega je ta činjenica samo bila još očiglednija. Zaštitnik kad je opušten i lav kad drema na brdu - tako je počinjala jedna stara izreka koja kruži među Aes Sedai. Drugi deo je davno zaboravljen, ali zapravo nije ni bilo potrebe da se kaže nešto više. Sestre pod tim okolnostima nisu bile baš u potpunosti bezbrižne kada je reč o bezbednosti logora, čak i punog Aes Sedai. Zaštitnici su obilazili okolinu miljama daleko od logora sa svih strana - kao lavovi koji vrebaju.
Anaija i ostale, sve sem Šerijam, raštrkale su se čim su stigle do prvog niza šatora iza kola. Svaka od njih poći će da potraži glavu svog ađaha, navodno da podnese izveštaj o tome da je Egvena jahala do reke s lordom Garetom, a još važnije od toga, da se uvere da glave ađaha znaju da neke Predstavnice razmatraju pregovore sa Elaidom i da je Egvena nepokolebljiva. Bilo bi lakše kad bi ona znala ko su te žene, ali čak ni zaveti na odanost ne obavezuju toliko tla joj one tako nešto otkriju. Mirela se umalo zadavila sopstvenim jezikom kada je Egvena to nagovestila. Biti tek tako ubačen u neki posao bez ikakve obuke nije najbolji način da se taj posao nauči i savlada, a Egvena je dobro znala kako još neizmerno mnogo ima da nauči u vezi s time šta znači biti Amirlin. Neizmerno mnogo ima da nauči, a da pri tom obavlja taj posao.
„Oprosti mi, majko“, zausti Šerijam kada Beonin, poslednja koja je otišla, nestade među šatorima, praćena svojim Zaštitnikom lica prepunog ožiljaka. „Čeka me sto zatrpan hartijama.“ Odsustvo poleta u njenom glasu moglo se razumeti. Ešarpa Čuvarke dobija se uz sve veće hrpe izveštaja koje valja razvrstati i spisa koje valja pripremiti. Premda je bila više nego predana kada je o ostatku njenog posla reč, što u ovom slučaju znači da se stara za svakodnevni život tog logora, Šerijam je umela da u javnosti gunđa sebi u bradu, suočena s nekom novom hrpom hartije, kako iz sve snage i od srca želi da je i dalje nadzornica polaznica.
Svejedno, čim joj je Egvena dala dozvolu, ona je poterala svog crnonogog Šarca u kas, raštrkavši povorku težaka u grubim kaputima i sa šubarama na glavama, koji su na leđima nosili velike kotarice. Jedan se okliznu sred polusmrzlog blata koje se pretvaralo da je ulica i pade na nos. Šerijamin Arinvar, vitak Kairhijenjanin s prosedim slepoočnicama, zastao je taman toliko da se uveri da je čovek dobro i da se diže na noge, a onda potera svog tamnoriđeg pastuva za njom, ostavljajući težaka da psuje, uglavnom svoje saputnike koji su mu se smejali. Svi znaju da se sklanjaš s puta Aes Sedai koja nekud žuri.
Egveni pogled pade na ono što se prosulo iz njegove kotarice, pa se ona i trese - velika hrpa krupnog brašna kojom je toliko žižaka gmizalo da se činilo kako tih pokretnih crnih tačkica ima koliko i tih mlevenih žitarica. Mora da svi ti ljudi nose upropašteno brašno na smetlište. Nema svrhe da se ono prosejava kada je toliko puno žiška - to bi mogao da jede samo neko ko umire od gladi - ali muka je u tome što se svakoga dana baca previše kotarica brašna i zrna. Kad je već kod toga, polovina buradi usoljene svinjetine i govedine bazdi kada se otvori, tako da ne preostaje ništa drugo nego da se zakopaju. Za sluge i težake, bar za one koji su upoznati sa životom u vojničkom logoru, to nije bilo ništa novo. Možda malo gore nego što je to uobičajeno, ali nikako nečuveno. Žižak može da se pojavi u svakom trenutku, a trgovci koji pokušavaju da malo više zarade stalno prodaju pokvareno meso pomešano s dobrim. Ali za Aes Sedai sve je to bilo povod za duboku zabrinutost. Svako bure mesa, svaki džak žita, brašna ili jarme bili su okruženi Čuvanjem čim su ga kupili, a ono što je obmotano Čuvanjem ne može se promeniti sve dok se tkanje ne ukloni. Ali meso se i dalje kvarilo, a bube množile. Kao da sam saidar slabi. Čovek bi pre naterao neku sestru da priča šale o Crnom ađahu nego da se bavi time.
Jedan od ljudi koji su se smejali primeti da ih Egvena gleda i munu onoga ukaljanog, koji malo pripazi šta priča, mada ne previše. Čak se i namrštio kao da nju krivi za to što je pao. Pošto joj je lice napola bilo skriveno kapuljačom a ešarpa smotana i odložena u torbicu za pojasom, izgleda da misle kako je ona samo Prihvaćena, koje počesto nemaju odgovarajuću odeću, ili da je možda neki posetilac. Žene često krišom ulaze u logor, skrivajući lice u javnosti dok opet ne odu, bez obzira da li nose lepe svilene haljine ili rasenjenu vunu, a mrštiti se nekoj strankinji ili Prihvaćenoj svakako je bezbednije nego se mrgoditi na Aes Sedai. Delovalo joj je nekako čudno što joj se niko ne klanja.
