Nedaleko od gumna za Putovanje, Egvena zauzda konja i namršti se na zid jednog dugog šatora, još krpljenijeg nego Dvorana. Jedna Aes Sedai dolazila je niz pločnik, kao labud kad klizi - nosila je jednostavan tamnoplavi plašt, a lice joj je bilo skriveno kapuljačom, ali polaznice i ostali sklanjali su joj se s puta kako nikada ne bi nekoj trgovkinji, recimo - pa je onda zastala ispred tog šatora, gledajući ga na jedan dug trenutak pre nego što je zadigla ulazno krilo i ušla; bilo je tako očigledno da to nevoljno čini, kao da je na sav glas vikala. Egvena u taj šator nikada nije ušla. Osećala je kako se u njemu usmerava saidar, mada slabašno. Količina je bila iznenađujuće mala. Ali iznenadna poseta Amirlin Tron ne bi trebalo da privuče previše pažnje. Veoma je želela da vidi kako izgleda to što je pokrenula u delo.
Ali kada je ispred šatora sjahala, našla se pred jednom sitnom poteškoćom. Nije imala gde da priveže Daišara. Amirlin uvek ima nekoga da joj pomogne u sedlu ili da joj prihvati konja, ali ona je ipak stajala tu držeći uzde dok su skupine polaznica žurno prolazile pored nje a da je i ne pogledaju, smatrajući je nekom posetiteljkom, pa samim tim nebitnom. Sada su sve polaznice već upoznale sve Prihvaćene, ali malo je njih izbliza videlo Amirlin Tron. Čak nije imala ni ono bezvremeno lice po kojem se Aes Sedai prepoznaju. A onda se nasmeja sama sebi pa šakom u rukavici zaroni u torbicu za pojasom. Ešarpa će im staviti do znanja ko je ona, a onda može da nekoj polaznici naredi da joj pričuva konja. Bar ako te polaznice ne pomisle da je reč o neslanoj šali. Neke od polaznica iz Emondovog Polja pokušale su da joj smaknu ešarpu sa vrata, kako ne bi upala u nevolje. Ali ne - to pripada prošlosti i to je rešeno.
Ulazno krilo odjednom se razgrnu i iz šatora izađe Leana, zakopčavajući tamnozeleni plašt srebrnom pribadačom u obliku ribe. Plašt je bio svilen i bogato izvezen srebrom i zlatom, kao i prsa njene jahaće haljine. I njene crvene rukavice bile su izvezene po nadlakticama. Otkad se pridružila Zelenom ađahu, Leana je pomno pazila kako se oblači. Neznatno razrogači oči kada ugleda Egvenu, ali njeno bakarno lice ostade smesta preplavljeno spokojem. Shvativši šta se dešava već na prvi pogled, pruži ruku da zaustavi jednu polaznicu koja je, izgleda, bila sama. Polaznice na časove idu u porodicama. „Dete, kako ti je ime?“ Mnogo toga se promenilo kod Leane, ali ne i njena žustrost. Bar ne ako ona to ne želi. Većina muškaraca se rastopi kada Leanin glas postane baršunast, ali to nikada nije traćila na žene. „Je li te neka sestra poslala na kakav zadatak?"
Polaznica, jedna bledooka žena blizu srednjih godina, kože bez belega koja očigledno nikada nije bila izložena suncu i poljskim radovima, zgranuto se zablenu u nju pre nego što se povrati dovoljno da padne u naklon, uvežbano i skladno šireći bele suknje čak i rukama u debelim rukavicama. Visoka koliko i većina muškaraca, ali vitka kao breza, skladnih pokreta i prelepa, Leana takođe nije izgledala bezvremeno, ali njeno lice bilo je jedno od dva najpoznatija u logoru. Polaznice su je isticale jedna drugoj sa strahopoštovanjem - sestra koja je nekada bila Čuvarka, Umirena i Isceljena tako da opet može da usmerava, mada nejednako snažno kao ranije. A onda je promenila ađah! I poslednja žena u belom već je saznala da se to nikada ne dešava, mada je ono drugo već postalo deo legende. Nažalost. Teže je naterati polaznice da budu oprezne kada ne može da im se predoči da su u opasnosti da svoj pohod na šal prerano završe tako što će sagoreti i zauvek izgubiti Jednu moć.
„Letisa Marou, Aes Sedai“, odgovori žena s poštovanjem u glasu obojenim pevušećim murandijskim naglaskom. Zvučala je kao da bi htela da kaže još nešto, možda da saopšti i svoju titulu, ali jedan od prvih nauka po ulasku u Kulu bilo je to da za sobom ostavljaš ono što si nekada bila. Nekima je to bio težak nauk, naročito onima koje su imale titule. „Krenula sam da obiđem sestru. Nisam je videla na duže od nekoliko trenutaka još pre nego što smo otišle iz Murandije." Žene u rodbinskoj vezi uvek se razvrstavaju u različite polazničke porodice, a isto važi za žene koje su se poznavale pre upisa u knjigu polaznica. To je ohrabrivalo stvaranje novih prijateljstava i smanjivalo neizbežnu napetost koja uvek nastaje kada jedna uči brže od druge ili kada je snažnija. „I ona nema časove sve do popodneva, pa...“
„Dete, tvoja sestra će morati da pričeka još malo“, prekide je Leana. „Pridrži Amirlininog konja."
