Egveni je to odlaganje trenutno savršeno odgovaralo, ali to nije bio jedini razlog zbog kojeg se smešila. Negde u svem tom raspravljanju, glavobolja joj je potpuno minula. Noćas neće imati nikakvih poteškoća da zaspi. Halima joj uvek pomogne u tome, ali nakon Haliminih masaža uvek loše sanja. Pa, malo je njenih snova vedro i veselo, ali ti su tmurniji i mračniji od ostalih i - za divno čudo - nikada ništa u vezi s njima nije mogla da upamti, sem da
Baš kao Dvorana i njena radna soba, njen šator je bio podignut na maloj čistini i okružen sopstvenim drvenim pločnikom, a najbliži šatori bili su na dvanaest hvatova daleko, kako bi Amirlin makar malo mogla da uživa u samoći. Ako ništa drugo, tako je taj prazan prostor objašnjen. To je možda sada čak i istina. Egvena al’Ver sada svakako nije nebitna. Šator joj nije bio veliki, nešto malo kraći od četiri koraka, a unutra nakrcan sa četiri mesingom okovana kovčega odeće naslagana uz jedan zid, dva ležaja i sićušnim okruglim stolom, bronzanim gorionikom, umivaonikom, podnim ogledalom i s jednom od ono malo pravih stolica u logoru. Iako jednostavan komad nameštaja i tek malčice, jednostavno izrezbaren, stolica je zauzimala previše prostora - ali udobna je i mnogo joj znači kada joj dođe da sedne skupljenih nogu i čita. To jest, kada ima vremena da čita iz zadovoljstva. Drugi ležaj je bio Halimin i Egvena se iznenadila kada je videla da je ta žena već ne čeka. Ali šator ipak nije bio prazan.
„Majko, nisi doručkovala ništa sem hleba“, blago je prekori Čeza kada Egvena pognu glavu i uđe u šator. U jednostavnoj sivoj haljini i veoma blizu toga da bude debela, Egvenina služavka je sedela na jedinom tronošcu u šatoru i na svetlosti uljane svetiljke krpila čarape. Lepa je to žena, pomalo prosede kose, a ponekad je izgledalo kao da je Čeza oduvek u njenoj službi, a ne samo od Salidara. Svakako je sebi davala slobode starih slugu, uključujući i pravo da kori. „Kako sam čula, ništa nisi ni ručala“, nastavi da grdi, dižući snežnobelu čarapu da bi se zagledala u petu koju krpi, „a večera ti se ohladila na stolu pre najmanje sat vremena. Mene niko ništa ne pita, ali da me pita, kazala bih da te svoje glavobolje trpiš zato što ništa ne jedeš. Previše si žgoljava.“
To reče, pa naposletku spusti čarapu u svoju kotaricu za šivenje i ustade da prihvati Egvenin plašt. I da uzvikne kako je Egvena hladna kao led. Što se nje tiče, to je još jedan uzrok glavobolja. Aes Sedai ne obraćaju pažnju na studen ili vrelinu, ali telo zna kako se zaista oseća. Najbolje je lepo se utopliti. I nositi crvene potkošulje. Svi znaju da je crvena najtoplija. A i hrana pomaže. Prazan stomak uvek dovodi do cvokotanja. Pa ona nikada ne cvokoće, zar ne?
„Hvala ti, majko“, vedro joj odvrati Egvena, što ovu natera da tiho frkne od smeha. I da je zabezeknuto pogleda. Uprkos svim slobodama koje sebi daje, Čeza se toliko držala pravila ophođenja da je naspram nje Aledrina delovala popustljivo. Bar u duhu, ako ne toliko često u slovu tih pravila. „Zahvaljujući onom tvom čaju, večeras me ne boli glava." Možda i jeste bila reč o čaju. Ma koliko kao lek bio ogavan, nije bio gori od zasedanja Dvorane koje je trajalo duže od pola dana. „A nisam baš mnogo gladna. Biće mi dovoljna jedna rolnica."
Naravno, nije to baš toliko jednostavno. Odnos između gospodarice i sluškinje nikad nije jednostavan. Živite jedna drugoj u džepu, a ona te viđa u najgorem izdanju i zna sve tvoje hirove i mane. Od služavke se ništa ne može sakriti. Čeza je mrmljala i gunđala sebi u bradu sve vreme dok je pomagala Egveni da se skine, tako da je na kraju, umotana u kućnu haljinu - od crvene svile, s murandijskom čipkom belom kao morska pena i izvezenom letnjim cvećem, poklon od Anaije - Egvena pustila da ona skine lanenu krpu s poslužavnika na okruglom stočiću.
Sočivo se spihtijalo u zdeli, ali malo usmeravanja je to sredilo, tako da je Egvena već s prvom kašikom shvatila da je ipak gladna. Olizala je činiju, a pojela je i komad belog sira prošaranog plavim žilama, pomalo smežurane masline i dve hrskave smeđe rolnice, mada je iz obe morala da vadi žiške. Budući da nije htela da prebrzo zaspi, popila je samo jedan pehar začinjenog vina, koji je takođe morala da podgreje, pa je bilo malo gorko, ali Čeza joj se blistavo smešila s takvim odobravanjem kao da je počistila sve s poslužavnika. Međutim, kada je pogledala posude - prazne izuzev koštica maslinki i nekoliko mrvica, shvatila je da je to i učinila.
