... Stajala je u jednoj sobici, praznoj izuzev jednog drvenog stola u lošem stanju i tri stolice pravih naslona. Kroz dva prozora videlo se da je napolju noć, ali opet je bilo nekakve svetlosti, različite od mesečine, blistanja svetiljki ili sunčevog svetla. Kao da niotkuda nije dolazila; samo je postojala. Ali bilo je više nego dovoljno svetlosti da se ta tužna i bedna sobica jasno vidi. Prašnjave drvene ploče po zidovima bile su pune buba, a kroz slomljena prozorska stakla sneg je popadao po grančicama i usahlom lišću koje je naneo vetar. To jest, ponekad je bilo snega na podu i ponekad je bilo grančica i lišća. Sto i stolice ostajale su na svom mestu, ali kad god bi skrenula pogled, sneg bi možda nestao, a grančice i smeđe lišće našli bi se na nekim drugim mestima, kao da ih vetar nosi. Dešavalo se i da se premeste dok ih ona posmatra, u jednom trenutku jednostavno su ovde a u sledečem tamo. To joj više nije bilo čudno ništa više nego osećaj da je neko nevidljiv posmatra. Ni jedno ni drugo nije zaista stvarno, već su stvari u Tel’aran’riodu jednostavno takve. Odraz stvarnosti i san, pa sve to izmešano.
Čitav Svet snova kao da je bio prazan - odisao je time - ali ta soba zračila je prazninom kakva se oseća samo na mestima koja su zaista napuštena u budnom svetu. Pre ne tako mnogo meseci, ta sobica bila je Amirlinina radna soba, gostionica u kojoj se nalazila zvala se
Čekajući da se Elejna pojavi, pokušavala je da suzbije nestrpljenje. Elejna nije šetač kroz snove; moraće da upotrebi ter’angreal. A nema sumnje da će hteti da kaže Avijendi kuda ide. Svejedno, dok je vreme prolazilo, Egvena poče razdraženo da korača napred-nazad po grubo tesanim podnim daskama. Vreme tu drugačije teče. Sat u Tel’aran’riodu može u budnom svetu proći za nekoliko minuta, ili suprotno. Elejna se možda kreće brzinom vetra. Egvena pogleda svoju odeću, sivu jahaću haljinu sa zamršenim zelenim vezom po stezniku i širokim prugama po razdeljenoj suknji - zar je to razmišljala o Zelenom ađahu - a uz sve to jednostavna srebrna mrežica da joj drži kosu. Naravno, Amirlinina duga uzana ešarpa visila joj je oko vrata. Postigla je da ešarpa nestane, a onda - nakon jednog trenutka - pustila je da se vrati. Reč je bila o puštanju da se vrati, a ne o svesnom razmišljanju o tome. Ta ešarpa je sada deo njenog viđenja sebe, a Elejni sada mora da se obrati kao Amirlin.
Međutim, žena koja se napokon pojavila u sobi, samo se u treptaju oka stvorivši tu, nije bila Elejna već Avijenda, za divno čudo odevena u plavu svilenu haljinu izvezenu svilenim koncem, s bledom čipkom na rukavima i okovratniku. Debela narukvica izrezbarena od belokosti koju je nosila odudarala je od te haljine koliko i snevački ter’angreal što joj je visio o vratu s kožne vrpce - čudno uvrnuti kameni prsten poprskan bojama.
„Gde je Elejna?“, upita Egvena puna bojazni. „Je li dobro?“
Aijelka se iznenađeno pogleda i odjednom se nađe u tamnoj širokoj suknji i beloj bluzi, s tamnim šalom prebačenim preko ramena i tamnom presavijenom maramom povezanom oko čela kako bi joj držala riđastu kosu što joj je sada padala sve do pojasa - duža nego što je u stvarnosti, pretpostavljala je Egvena. U Svetu snova sve je promenljivo. Srebrna ogrlica pojavi joj se oko vrata, zamršeni nizovi kitnjastih diskova koje su Kandorci zvali pahulje - poklon koji joj je zapravo Egvena dala naizgled tako davno. „Nije mogla da natera ovo da radi“, reče Avijenda, a kako je dodirnula izvrnuti prsten koji je i dalje visio sa svoje kožne vrpce, sada preko ogrlice, narukvica od belokosti skliznu joj niz podlakticu. „Tokovi su joj stalno izvrdavali. To je zbog dece koju nosi.“ Odjednom se isceri. Smaragdne oči kao da joj zablistaše. „Ponekad baš divno prasne. Sada je bacila prsten na pod i počela da skače po njemu.“
