„Videću je li spreman za tebe“, kaza, skoro nadureno. „Zadrži je ovde“, oštrije dodade Aliviji, pa se okrenu i lagano pokuca na vrata. S druge strane odgovori joj muški glas, a ona otvori vrata taman toliko da se provuče unutra, pa ih zatvori za sobom.
„Moraćeš da joj oprostiš“, javi se Alivija onim izluđujuće sporim i tihim seanšanskim naglaskom. „Mislim da je samo reč o tome da ona veoma ozbiljno uzima svoju zakletvu. Nije navikla da ikome služi."
„Aes Sedai drže svoju reč“, suvo odvrati Kecuejn. Naspram te žene osećala se kao da priča odsečno i brzo kao neka Kairhijenjanka! „Moramo."
„Mislim da morate. Samo da znaš, i ja držim svoju reč. Dugujem mu sve što zatraži od mene.“
Opčinjavajuća primedba, a i otvaranje, ali pre nego što ona stiže da ga iskoristi, Elza izađe. Za njom i Algarin, sede brade uredno potkresane u šiljak. Pokloni se Kecuejn i nasmeši tako da mu se bore produbiše na licu. Jednostavan kaput od tamne vune bio mu je širok jer je bio skrojen u vreme kada je on bio mlađi; kosa mu je bila retka. Nije bilo nikakvih izgleda da otkrije zašto je bio u poseti malom Al’Toru.
„Primiče te“, oštro reče Elza.
Kecuejn samo što ne zaškrguta zubima. Alivija će morati da sačeka, a isto važi i za Algarina.
Kada je Kecuejn ušla, zatekla je mladića na nogama. Visok i plećat skoro kao Lan, bio je odeven u crni kaput izvezen zlatom po rukavima i visokom okovratniku. Previše je podsećao na aša’manski kaput, samo dodatno izvezen da bi se njoj udovoljilo, ali ništa nije rekla. Učtivo joj se pokloni i povede je do stolice s jastučićem s resama postavljene ispred kamina i zapita je hoće li malo vina. Ovo u ibriku što s dva pehara stoji na stočiću već se ohladilo, ali može on da pošalje nekog da donese sveže. Naporno je radila na tome da ga natera da se ponaša uljudno; može da nosi kakav god kaput želi. Ima daleko važnijih stvari u kojima mora da prihvati da ga ona vodi. Ili gura, ili vuče - šta god bude potrebno. Nema namere da traći vreme na priču o njegovom odevanju.
Ljubazno odmahnuvši glavom, ona odbi vino. Pehar s vinom pruža mnogo mogućnosti - da srkneš kada ti je potreban trenutak da razmisliš, da se zagledaš u njega kada želiš da sakriješ oči - ali tog mladića potrebno je netremice posmatrati i ne skidati pogled s njega ni za tren. S lica mu se malo toga može pročitati, skoro kao da je sestra. S tom tamnoriđom kosom i tim plavosivim očima mogao bi da prođe kao Aijel, ali malo Aijela ima tako hladan pogled. Naspram tih njegovih očiju jutarnje nebo u koje je ranije zurila delovalo je toplo. Hladnije su nego pre Šadar Logota. I nažalost - tvrđe. Takođe su delovale... iznureno.
„Algarin je imao brata koji je mogao da usmerava“, reče on, okrećući se prema stolici naspram njene. Ali na pola puta se zatetura i uhvati za doručje kratko se nasmejavši, pretvarajući se da se sapleo o sopstvene noge, ali nikakvog saplitanja zapravo nije bilo. A nije ni zgrabio saidin - imala je prilike da ga gleda kako se na tren tetura dok to čini - ili bi je njeni ukrasi upozorili na to. Korela joj je kazala da mu je potrebno samo malo više sna da bi se oporavio od Šadar Logota. Svetlosti, mora ga sačuvati u životu, ili će ispasti da je sve bilo ni za šta!
„Znam“, odgovori mu. A budući da izgleda da mu je Algarin sve ispričao, dodade: „Ja sam zarobila Emarina i odvela ga u Tar Valon." Nekima bi verovatno bilo čudno to što joj je Algarin zahvalan na tome, ali njegov mlađi brat preživeo je smirivanje duže od deset godina nakon što mu je pomogla da se pomiri s tim. Braća su bila privržena jedan drugome.
Mladićeve obrve se trznuše dok je sedao.
Ona ga pogleda pravo u oči, spokojno, i očuta. Algarinova deca - ona koja su i dalje u životu - sklopila su brakove. Možda je spreman da ovo parče zemlje preda svojim naslednicima. U svakom slučaju, u ovom trenutku jedan muškarac koji usmerava manje ili više ne menja ništa. Sem ako se ne radi o mladiću koji trenutno zuri u nju.
Trenutak kasnije, brada mu se neznatno pomeri u tračak klimanja. Da li je on to nju isprobavao? „Mladiću, ne boj se da ti neću reći kada izigravaš budalu." Većina ljudi nakon samo jednog sastanka s njom dobro upamti da ona ima oštar jezik. Ovog mladog čoveka potrebno je s vremena na vreme podsećati na to. On zastenja. Možda je to bio smeh. A možda je to bilo žaljenje. Podsetila je samu sebe kako on želi da ga ona nešto nauči, mada r/.gleda da ne zna šta. Nije bitno. Ima ona čitav spisak toga, a tek je počela.
Lice mu je bilo izražajno kao da je isklesano od kamena, ali skočio je na noge i počeo da korača napred-nazad između kamina i vrata, sa šakama iza leda stisnutim u pesnice. „Pričao sam sa Alivijom o Seanšanima“, reče. „Oni svoju vojsku s razlogom zovu Svepobedničkom vojskom. Nikada nije izgubila rat. Da, bitke jeste - ali rat nikada. Kada izgube u nekoj bici, oni sednu i razmisle o tome gde su pogrešili ili šta je to njihov neprijatelj uradio kako treba. A onda promene ono što je potrebno da bi pobedili."
