Čovek koji je skočio uhvati se prstom za oko vratnik i pokuša da ga raširi. Kaput je nekada bio od lepe plave vune, s redom pozlaćene dugmadi sve do vrata, ali izgleda da se već duže vremena po njemu prosipa hrana. Možda i više nego što se jede. Taj čovek u kaputu je još jedan od onih sa omlitavelom kožom. „D-desilo, Aes Sedai?“, promuca on.
„Čuti, Mikale“, jedna raščupana žena brzo ga prekide. Njena tamna haljina bila je izvezena po visokom okovratniku i rukavima, ali od prljavštine se nije znalo koje je boje. Oči joj behu upale kao dve jame. „Zašto misliš da se nešto desilo, Aes Sedai?“
Anura bi nastavila, ali Berelajn se oglasi taman kada Aes Sedai otvori usta. „Tražimo trgovce žitom.“ Anurin izraz se nije promenio, ali zatvorila je usta glasno škljocnuvši zubima.
Ljudi za stolom se samo zgledaše. Raščupana žena na tren odmeri Anuru, ali pogled joj brzo pređe na Berelajn, očigledno se zadržavajući na svilenoj haljini i granatima - i na dijademi. Ona raširi suknje i pade u naklon. „Milostiva, mi smo trgovački esnaf So Habora. Ono što je ostalo...“ Ućuta, pa udahnu duboko i drhtavo. „Milostiva, ja sam Rahema Arnon. Kako možemo da vam budemo na usluzi?"
Trgovci kao da su se malčice razvedrili kada su saznali da su njihovi posetioci došli da kupe žito i druge potrepštine koje oni mogu da obezbede: ulje za svetiljke i kuvanje, pasulj, igle i klince za potkovice, tkaninu i sveće, ali i na desetine drugih stvari koje su potrebne u logoru. Mada, možda je bolje reći da su postali malčice manje bojažljivi. Da bilo koji običan trgovac sasluša spisak koji je Berelajn izgovorila teško da bi se odupro iskušenju da se gramzivo isceri, ali ovi...
Gazdarica Arnon viknu gostioničarki da donese vino - „najbolje vino; brzo, brzo“ - ali kada jedna žena dugog nosa kolebljivo promoli glavu u trpezariju, gazdarica Arnon potrča da je uhvati za kaljavi rukav da ova ne bi opet nestala. Onaj čovek u kaputu umrljanom hranom pozva nekoga po imenu Speral da donese uzorke, ali kada se ni na treći povik niko ne odazva, on se rastrojeno nasmeja i odjuri u jednu prostoriju iza trpezarije, pa se trenutak kasnije vrati s tri velike valjkaste drvene posude koje stavi na sto, i dalje se rastrojeno smejući. Ostali su se grčevito smešili dok su se klanjali i padali u naklone pred Berelajn, nudeći joj da sedne na čelo ovalnog stola. Muškarci i žene masnih lica sve vreme su se češali i ne shvatajući šta rade. Perin zadenu rukavice za pojas i stade uz oslikani zid, gledajući.
Saglasili su se da pogađanje prepuste Berelajn. Bila je voljna da prizna, mada nevoljno, da se on u konje razume više od nje, ali ipak ona je pregovarala o sporazumima kojima se pokriva prodaja godišnjeg ulova riba uljanica. Anura se slabašno nasmešila na predlog da jedan pokondireni dečak sa sela može učestvovati u tome. Nije ga tako nazvala - ona ga zove „milostivi" jednako skliskim glasom kao Masuri ili Seonid - ali bilo je očigledno kako misli da je ponešto iznad njegovih mogućnosti. Sada se nije smešila, već je stajala iza Berelajn i odmeravala trgovce kao da hoće da im upamti lica.
Gostioničarka donese vino u kositrenim peharima koji su krpu poslednji put videli pre više nedelja, ako ne meseci, ali Perin se samo zagleda u svoje vino i zavrte pehar. Gazdarica Vadere, gostioničarka, imala je prljavštinu ispod noktiju i toliko utisnutu u prste da je izgledalo kao da joj je prljavština postala sastavni deo kože. Primetio je da Galen, koji stoji leđima uz suprotni zid s jednom rukom na balčaku, takođe samo drži svoj pehar, a Berelajn svoj nije ni pipnula. Kirejin onjuši svoje vino, pa ga iskapi i pozva gazdaricu Vadere da mu donese ibrik.
„Tanko je, iako kažeš da ti je najbolje“, zaunjka toj ženi s visine, „ali možda spere ovaj vonj." Ona ga bledo pogleda, pa donese jedan visoki kositreni ibrik za njegov sto ništa ne govoreći. Kirejin je izgleda njeno ćutanje prihvatio kao znak poštovanja.
Gazda Krosin, čovek u umrljanom kaputu, otvori drvene posude i prosu na sto oljuskane uzorke žitarica koje su nudili na prodaju, žuto proso i smeđi ovas, pa onda tek nešto malo tamniji smeđi ječam. Pre žetve nije padala kiša. „Kao što vidite, naša roba je da bolja ne može biti“, reče.
„Da, najbolja." Osmeh skliznu s lica gazdarice Arnon, pa ga ona smesta vrati. „Prodajemo samo najbolje."
Za ljude koji svoju robu oglašavaju kao najbolju, nisu baš pokušavali da se pogađaju. Perin je kod kuće gledao muškarce i žene kako trgovcima iz Baerlona prodaju vunu i duvan, a oni su uvek potcenjivali ponude kupaca, ponekad se žaleći da trgovci pokušavaju da ih bace na prosjački štap, i to kada im nude cenu dvostruko višu nego prethodne godine, čak nagoveštavajući kako će možda čekati do sledeće godine kako bi prodali to što imaju. Bio je to ples složen i zamršen kao na svakoj proslavi.
