„Izgleda da je većina naseljenika poslata na istok“, kaza Tom, tužno zureći u svoj pehar. Kako je Džuilin svakim danom bivao sve srećniji, tako je ovaj postajao sve tužniji. Noel je pratio Džuilina i Teru, a Lopin i Nerim sedeli su prekrštenih nogu u zadnjem delu šatora, ali dvojica kairhijenskih slugu povadila su svoje kotarice za krpljenje i Metove lepe kapute iz Ebou Dara da bi prepravili i zakrpili ono što im se čini da treba, tako da je šatorčić i dalje delovao skučeno. „Kao i veoma mnogo vojnika“, nastavi Tom. „Svi kažu da će udariti na Ilijan kao malj.“
Pa, kada nešto čuje od njih dvojice, bar zna da sluša čistu istinu, a ne Aes Sedai koje obrću reči naglavačke ili sul'dam koje pokušavaju da mu se umile. Betamin i Seta su čak naučile da padaju u naklon. Nekako mu je bilo prijatnije kada se Rena presamiti nadvoje. To mu nekako deluje pošteno. Čudno, ali pošteno.
Što se njega tiče, bilo u selima ili u varošima, Met bi samo na brzinu video šta se dešava, okovratnika podignutog i kape nabijene na glavu, pre nego što bi se vratio u menažeriju. Retko kada je nosio plašt. S plaštom je teško koristiti noževe koje nosi sa sobom. Mada nije očekivao da će mu zatrebati - to je pre bila predostrožnost. Nije bilo napijanja, igranja niti kockanja. Naročito ne kockanja. Zvuk kockica kako se kotrljaju po stolu u trpezariji gostionice neodoljivo ga je privlačio, ali njegova sreća u kocki ne može a da ne bude primećena, sve i da ne dovede to toga da neko potegne nož na njega, a u tom delu Altare i muškarci i žene nose noževe za pojasom i spremni su da ih koriste. On je želeo da neprimećeno prolazi, pa je zaobilazio stolove gde se kockalo, hladno klimao glavom krčmaricama koje su mu se smešile i nikada nije pio više od jednog pehara vina, a obično ni toliko. Naposletku, čeka ga posao u menažeriji. Svojevrstan posao. Otpočeo ga je prve noći po odlasku iz Ebou Dara, a to je prilično nezgodan posao.
„Moraš da pođeš sa mnom“, kazao je tad, otvarajući ormarčić ugrađen ispod njegovog kreveta. Tuje držao svoj kovčežić sa zlatom, pošteno stečenim na kocki. To jest, pošteno koliko se moglo. Najveći deo dobio je na jednoj konjskoj trci, a kada je o konjima reč, njega sreća ne služi ništa bolje nego druge ljude. Što se ostatka tiče... Ako čovek hoće da baca kockice, igra karte ili baca novčiće, mora biti spreman da izgubi. Domon, koji je sedeo na drugom krevetu i trljao rukom kratku kosu što mu je izrasla na doskora obrijanoj glavi, savladao je taj nauk. Taj čovek je trebalo da bude voljan da spava na podu kao svaki dobar so’đin, ali u početku je uporno tražio da svake noći on i Met bacaju novčić da bi videli ko će spavati u drugom krevetu. Naravno, Egeanin je dobila prvi. Bacanje novčića jednako je lako kao bacanje kockica. Sve dok novčić ne padne na ivicu, što mu se ponekad dešava. Ali Domon je to predložio, a ne on. Sve dok Met nije dobio četiri puta zaredom, a onda je pete noći novčić pao na ivicu i to tri puta jedan za drugim. Sada se smenjuju u krevetu, ali svejedno je noćas Domonov red da spava na podu.
Našavši malecku kožnu vrećicu koju je tražio, tutnu je u džep kaputa i ispravi se, nogom zatvarajući ormarčić. „Jednom ćeš morati da se suočiš s njom“, kaza. „A potrebno mi je da izgladiš stvari." Bio mu je potreban neko da privuče Tuonin gnev, neko naspram koga će on delovati prihvatljivo, ali ne može da kaže tako nešto, zar ne? „Ti si seanšanska plemkinja i možeš me sprečiti da izvalim neku glupost."
„Zašto moraš da izglađuješ stvari?" Egeanin je govorila otegnuto i hrapavo, što je zvučalo kao testera kada seče drva. Stajala je podbočena naspram vrata, plavih očiju koje su ga streljale ispod njene duge crne perike. „Zašto
„Nemoj mi reći da je se plašiš“, podrugnu se Met, izbegavajući da odgovori. Šta bi pa mogao da kaže, a da to ne zvuči suludo? „Mogla bi je poneti ispod miške skoro jednako lako kao ja. Ali obećavam da joj neću dati da ti odseče glavu ili da te istuče."
„Mali, Egeanin ne se plaši ničega“, Domon zaštitnički procedi kroz zube. „Ako da ide ne želi, ti da se devojci udvaraš samo trči. I prespavaj kod nje, ako li ’oćeš."
Egeanin nastavi da strelja Meta pogledom. Ili da gleda kroz njega. A onda baci pogled na Domona, malčice se pogurivši, pa zgrabi plašt s klina u zidu. „Mrdaj, Kautone“, sada ona procedi. „Ako to već mora da se radi, onda je najbolje da što pre završim s tim." Za tren oka izađe iz kola, tako da Met požuri da je sustigne. Čovek bi pomislio da ona ne želi da ostane nasamo s Domonom, što nema nikakvog smisla.
Ispred purpurnih kola bez prozora, koja su u mraku izgledala kao da su crna, jedna senka izroni iz tamnijih senki. Polumesec se promoli iza oblaka taman na toliko da Met prepozna Harnanovu četvrtastu vilicu.
„Sve je tiho, milostivi“, reče mu predvodnik bojnog reda.
