Tuon nekoliko puta preturi vreću u rukama pre nego što je razveza i sasu njen sadržaj sebi u krilo - debelu ogrlicu od zlata i obrađenog jantara. Skup komad nakita, a još i seanšanski rad. Sav je bio ponosan što je našao to čudo. Ogrlica je bila vlasništvo jedne akrobatkinje, koja ju je dobila od nekog seanšanskog zapovednika kojem se svidela, ali sada kada je on ostao iza nje - bila je spremna da je proda. Rekla je da joj se ne slaže uz kožu, šta god to značilo. On se nasmešio i stao da čeka. Žene se uvek odobrovolje kada dobiju nakit.
Ali niko se nije poneo kako je on očekivao. Tuon je obema rukama digla ogrlicu pred sebe, gledajući je kao da tako nešto u životu nije videla. Selukijine usne izviše se u podrugljiv osmeh. Sitejl spusti svoj vez na krilo i pogleda ga, a velike zlatne alke u njenim ušima zanjihaše se kada odmahnu glavom.
Tuon odjednom pruži ogrlicu Selukiji iza sebe. „Ne odgovara mi“, reče. „Selukija, da li se tebi dopada?" Osmeh lagano poče da silazi Metu s lica.
Žena mlečnobele puti prihvati ogrlicu držeći je palcem i kažiprstom, kao da drži mrtvog pacova za rep. „Komad nakita da ga šejska plesačica nosi sa svojim velom“, kaza suvo. Pokretom zgloba baci ogrlicu Egeanin i brecnu se na nju: „Stavi je!“ Egeanin uhvati ogrlicu tren pre nego što je udari u lice. Metu osmeh pobeže s lica.
Očekivao je grmljavinu, ali Egeanin je samo smesta nespretno otvorila kopču ogrlice i pomerila svoju tešku periku kako bi je zakopčala za vratom. Lice joj je bilo bezizrazno kao da je izvajano od snega.
„Okreni se“, zapovedi Selukija, i nije bilo nikakve sumnje da su te njene reči bile zapovest. „Daj da vidim."
Egeanin se okrenu. Ukočena kao pritka, ali okrenu se.
Sitejl je napeto pogleda, zbunjeno odmahujući glavom, a onda pogleda Meta i drugačije odmahnu glavom pre nego što se vrati svom vezu. Žene umeju da odmahuju glavama na mnogo načina, isto kao što umeju da na bezbroj načina gledaju čoveka. Ovo odmahivanje govorilo je da je budala - i bilo mu je drago što nije razabrao sva skrivena značenja u tom pokretu. Vrlo verovatno da mu se ne bi dopala. Plamen ga spalio, tu je ogrlicu kupio za Tuon, koja ju je njemu ispred nosa dala Selukiji, a sada je
„Došla je po novo ime“, zamišljeno reče Tuon. „Kako naziva sebe?"
„Lejlvin“, odgovori Selukija. „Prikladno ime za jednu šejsku plesačicu. Možda - Lejlvin Bezbrodna?"
Tuon klimnu. „Lejlvin Bezbrodna." Egeanin se na svaku reč trzala kao da su bile šamari. „Mogu li da se udaljim?“, ukočeno upita, savijajući se u dubok naklon.
„Ako hoćeš da ideš, onda idi“, procedi Met. To što ju je uopšte poveo verovatno nije najbolja zamisao u njegovom životu, ali možda će moći malčice da se oporavi bez nje.
Očiju uprtih u pod, Egeanin pade na kolena. „Preklinjem, mogu li da se udaljim?"
Tuon je potpuno pravih leđa sedela na podu zureći kroz višu ženu, kao da je uopšte ne vidi. Selukija odmeri Egeanin od glave do pete, napućivši usne. Sitejl gurnu iglu kroz tkaninu razapetu na okviru za vez. Nijedna nije ni pogledala Meta.
Egeanin se ničice pokloni i Met samo što ne opsova od iznenađenja kada ona poljubi pod. „Molim te“, promuklo reče, „preklinjem za dozvolu da se udaljim."
„Otići ćeš, Lejlvin“, kaza Selukija, hladna kao kraljica koja se obraća kokošaru, „i nećeš mi više izlaziti na oči ako ti lice nije pokriveno velom šejske plesačice."
Egeanin se na sve četiri zakoprca unazad i skoro se preturi kroz vrata, tako brzo da Met osta zapanjen.
S naporom mu pođe za rukom da povrati osmeh. Izgleda da nema svrhe da se zadržava, ali čovek može da izađe dostojanstveno. „Pa, pretpostavljam..."
Tuon opet mrdnu prstima, i dalje ga ne gledajući, a Selukija ga prekide. „Igračko, visoka gospa je umorna. Imaš njenu dozvolu da odeš."
„Vidi, zovem se Met“, odvrati on. „Lako je za pamćenje. Jednostavno ime. Met." Tuon kao da je zaista bila porcelanska lutka - toliko je bila izražajna.
Ali Sitejl spusti svoj vez i ustade s jednom rukom na balčaku kindžala zataknutog za pojasom. „Mladiču, ako misliš da ćeš lenčariti ovde da bi nas gledao kako se spremamo za spavanje, grdno grešiš." Smešila se dok je to govorila, ali šaka joj jeste počivala na nožu, a ona je dovoljno Eboudaranka da proburazi čoveka ako joj tako dođe. Tuon je i dalje bila kao neka nepomična lutka, kraljica na svom prestolu, premda usled neke greške odevena u preveliku odeću. Met ode.
Egeanin se pognute glave jednom rukom držala za kola. Drugom rukom čvrsto je grabila ogrlicu oko svog grla. Harnan se nešto dalje u mraku neznatno pomeri, čisto da bi pokazao da je i dalje tu. Pametno od njega što se u tom trenutku drži dalje od Egeanin. Met je bio previše razdražen da bi bio pametan.
„Šta to bi?" ljutito htede da čuje. „Više ne moraš da padaš na kolena pred Tuon. A Selukija? Ona je krvava služavka! Ne znam nikoga ko bi i za svoju kraljicu skakao onako kako si ti skakala za nju.“
