Met je, jašući Kockicu, prešao reku s prvim kolima. Nepažljivom posmatraču smeđi uškopljeni konj deluje obično; ne bi bilo upadljivo da ga jaše čovek u kaputu od grube čoje s vunenom kapom nataknutom preko ušiju da mu ne bi bilo hladno. Zapravo, nije ozbiljno razmišljao o tome da pobegne ka brdovitoj i šumovitoj oblasti iza Koramena. Nosio se tom mišlju, ali ne ozbiljno. Bežao on ili ne, ona će ga navući na udicu. Stoga je sedeo na Kockici na kraju jednog kamenog pristaništa i posmatrao menažeriju kako prelazi preko reke i tandrče kroz gradić. Seanšani su čekali na pristaništu - odred mišićavih ljudi u oklopima na preklapanje oslikanim u plavo i žeženozlatno, a predvodio ih je vitak mlad zapovednik s jednom tankom plavom perjanicom na čudnom kalpaku. Izgleda da su tu samo da bi pazili na javni red, ali zapovednik je iščitavao Lukinu dozvolu za konje, a Luka se raspitivao da li plemeniti lord možda zna neko mesto van grada gde bi putujuća menažerija mogla da izvodi predstave. Metu je došlo da plače. Gledao je vojnike s prugastim oklopima kako niz ulicu iza njega ulaze u radnje i krčme i izlaze iz njih. Jedan raken se na dugim rebrastim krilima spusti s neba i slete ispred jednog od logora na drugoj obali reke. Tri ili četiri zmijovrata stvora već su bila na zemlji. U tim logorima mora da je na stotine vojnika. Možda i hiljadu. A Luka hoće da priredi predstavu.
A onda jedna skela udari o konopcima obavijene stubove na kraju pristaništa i mostić se spusti pa se preko njega purpurna kola bez prozora zakotrljaše na kaldrmu. Sitejl je vozila. Selukija je sedela njoj s jedne strane, vireći iz kapuljače nekog izbledelog crvenog plašta. S njene druge strane, umotana u tamni plašt tako da se ni delić nje ne vidi, sedela je Tuon.
Met je mislio da će mu oči ispasti iz glave. Ako mu najpre srce ne iskoči iz grudi. Kocke mu začangrljaše u glavi kao da se kotrljaju preko stola. Ovoga puta ispašće oči Mračnoga; jednostavno je znao da će biti tako.
Nije mu preostalo ništa drugo nego da potera konja pored purpurnih kola, jašući kao da je život predivan, jašući niz široku glavnu ulicu, između oglašivača radnji i uličnih prodavača koji s poslužavnika nude hranu. I seanšanskih vojnika. Sada ne koračaju u stroju, pa mogu da radoznalim pogledima odmeravaju šarena kola. Jahao je i čekao da Tuon vikne. Dala je reč, ali zatvorenik je spreman na sve samo da bi malo olabavio okove. Treba samo da digne glas i pozove hiljadu seanšanskih vojnika da je izbave. Kockice su se prevrtale i tumbale u Metovoj glavi. Jahao je i čekao na oči Mračnoga.
Tuon ni reč nije rekla. Radoznalo je gvirkala iz svoje duboke kapuljače, radoznalo i oprezno, ali pazila je da joj lice bude skriveno, pa čak i ruke; beše potpuno umotana u taj tamni plašt. Čak se i pribila uz Sitejl, kao dete koje traži majčinsku zaštitu okruženo gomilom stranaca. Ni reč nije izustila dok nisu prošli kroz koramenske kapije i zaputili se prema podnožju grebena što se uzdizao iza grada, gde je Luka već prikupljao kola. Tada je Met zaista shvatio da mu nema bekstva. Zategnuće ona strunu - samo čeka pravi krvavi trenutak.
Te noći se postarao da sve Seanšanke ostanu u kolima, a i Aes Sedai. Koliko je Met znao, niko nije video sul’dam ili damane, ali Aes Sedai se za promenu nisu raspravljale. Nije ni Tuon. Zatražila je nešto zbog čega je Sitejl izvila obrve skoro do kose. Na neki način, to je bilo sročeno kao molba, podsetnik na obećanje koje je on dao, ali on je umeo da prepozna zahtev kada mu ga žena uputi. Pa, čovek mora da ima poverenja u ženu koju će uzeti. Kazao joj je da mora da razmisli o tome, čisto da ne bi umislila kako od njega može da dobije šta god hoće. Razmišljao je o tome čitav dan dok je Luka pripremao predstavu, razmišljao i preznojavao se dok je sve više Seanšana dolazilo da blene u izvođače. Razmišljao je o tome dok su kola nastavljala put na istok kroz brda, sporije nego ikada, ali znao je kakav odgovor mora dati.
Trećeg dana po odlasku s rečne obale stigli su do gradića, po imenu Džurador u kojem se proizvodila so i tada je rekao Tuon da hoće. Ona mu se nasmešila, a kockice u njegovoj glavi smesta su stale. To će doveka pamtiti. Nasmešila se, a kockice su
„Ludilo je ovo čisto“, progunđa Domon stojeći prekrštenih ruku kao da preči izlaz iz kola. Možda to i čini. Ratoborno je isturio vilicu obavljenu bradom, kratko podšišanom ali svejedno dužom nego što mu beše kosa na glavi, a šakama je mrdao kao čovek koji se nosi mišlju da te šake stisne u pesnice ili da nešto dohvati. Širok je čovek Domon - i ni izbliza onako debeo kako na prvi pogled deluje. Met je žarko želeo da izbegne i pesnice i hvatanje u koštac, samo ako je ikako moguće.
