Raskršće sumraka полностью

„Predomislila sam se, Igračko“, promrmlja ona i pažljivo spusti beli kamičak na presek dve crte blizu središta table. „Igraš veoma dobro."

Met trepnu. Zar je moguće da zna šta on to smera? Selukija je stajala iza Tuon, naizgled udubljena u bezmalo praznu tablu. Sitejl okrenu stranicu svoje knjige i malčice se pomeri kako bi svetio bolje padalo na hartiju. Naravno da ne. Ona to priča o kamenovima. Kad bi i posumnjala šta on zapravo smera, izbacila bi ga naglavačke. Svaka bi žena tako postupila. Mora da je reč o kamenovima.

Te noći igrali su nerešeno - oboje su pod svojom vlašću držali po pola table u nepravilnim delovima. Zapravo, ona je pobedila.

„Igračko, održala sam reč“, otegnuto kaza ona dok je vraćao kamičke u vrećice. „Nisam pokušavala da pobegnem, niti da te izdam. Ovde je skučeno." Pokaza unutrašnjost kola. „Želim da se šetam. Odgovara i kad padne mrak. Možeš da mi praviš društvo." Pogled joj na tren pade na ružine pupoljke, a onda se diže ka njegovom licu. „Da bi bio siguran kako neću pobeći."

Sitejl jednim tananim prstom označi gde je stala sa čitanjem i pogleda ga. Selukija ustade iza Tuon i pogleda ga. Ta žena jeste održala reč, ma koliko to delovalo suludo. Šetnje pošto padne mrak, kada većina članova menažerije ode na spavanje, neće škoditi - ne ako on bude prisutan da se za to postara. Zašto li se onda oseća da mu stvari izmiču iz ruku?

Tuon je pristala da se šeta ogrnuta plaštom i s namaknutom kapuljačom, što je za njega bilo olakšanje. Na obrijanoj glavi počela je da joj raste crna kosa, ali još je bila veoma kratka. A za razliku od Selukije, koja je vrlo verovatno spavala s maramom, Tuon ničim nije pokazivala nameru da pokrije glavu. Žena sitna kao dete, kose kraće od svakog muškarca - a koja ne ćelavi - upadala bi u oči čak i po mraku. Sitejl i Selukija stalno su ih pratile na maloj udaljenosti, služavka da pazi na svoju gospodaricu, a Sitejl da pazi na služavku. Bar je on mislio da je tako. Ponekad mu se činilo da obe gledaju njega. Njih dve su se preterano sprijateljile za čuvarku i zatvorenicu. Čak je načuo Sitejl kako upozorava Selukiju da je on baraba sa ženama - baš ga je lepo počastila! A Selukija joj je spokojno odgovorila da će mu njena gospa polomiti obe ruke ako bude nevaspitan, kao da njih dve uopšte nisu zatvorenice.

Mislio je da te šetnje iskoristi kako bi saznao ponešto o Tuon - nije mnogo pričala dok su igrali - ali ona bi uvek zanemarila njegova pitanja ili skretala razgovor na druge teme, obično na njega.

„Dve Reke su sve u šumama i imanjima“, pričao je dok su se šetali glavnom ulicom menažerije. Mesec je bio skriven oblacima, a raznobojna kola pretvorila su se u nerazaznatljive tamne obrise, dok su izvođačke pozornice duž ulice postale tek senke. „Svi seju duvan i gaje ovce. Moj otac gaji i krave i trguje konjima, ali uglavnom svi s kraja na kraj Dve Reke seju duvan i gaje ovce.“

„Otac ti trguje konjima“, promrmlja Tuon. „A šta ti radiš, Igračko?"

On se osvrnu i pogleda dve žene koje su ih sledile na udaljenosti od jedno desetak koraka. Sitejl možda nije blizu dovoljno da ga čuje, ako bude tih, ali rešio je da bude pošten. Sem toga, menažerija je u mraku bila tiha kao groblje. Možda ga čuje, a ona zna šta je radio u Ebou Daru. „Ja sam kockar“, reče.

„Moj otac je sebe zvao kockarom“, tiho kaza Tuon. „Umro je od loše opklade."

I kako čovek da zna šta to treba da znači?

Druge noći šetali su se niz red kaveza sa životinjama, pri čemu je svaki od njih bio dovoljno veliki da ispuni čitava kola, kada je on pitao: „Tuon, šta radiš iz zabave? Čisto zbog toga što u tome uživaš? Sem što igraš kamenove." Osetio je kako se Selukija s daljine od trideset stopa nakostrešila što ju je nazvao imenom, ali Tuon to izgleda nije smetalo. Bar mu se tako činilo.

„Uvežbavam konje i damane“, odgovori ona zureći u kavez u kojem je bio usnuli lav. Životinja je bila samo velika senka na slami iza debelih rešetaka. „Zar zaista ima crnu grivu? U čitavom Seanšanu nema crnogrivih lavova."

Obučava damane? Zabave radi? Svetlosti! „Konje? Koju vrstu konja?" Ako uvežbava krvave damane, mora da je reč o ratnim atovima. Zabave radi.

„Igračko, gazdarica Anan mi kaže da si protuva.“ Glas joj je bio hladan, ali ne leden. Pribran. Okrenula se prema njemu, lica skrivenog u senci njene kapuljače. „Koliko si žena poljubio?" Lav se probudi i nakašlja - od tog dubokog zvuka nema ko se ne bi naježio. Tuon nije ni trepnula.

„Izgleda da će opet kiša“, reče on slabim glasom. „Selukija će me odrati ako te vratim pokislu." Čuo je kako se ona tiho smeje. Šta je to smešno rekao?

Naravno, cenu mora da plati. Možda se stvari odvijaju kako on hoće, a možda i ne, ali čim čovek pomisli da ide po njegovom - uvek mora da plati cenu.