Zvuk kopita koja mrve skoreni sneg najavi da se približava Aram i da vodi Perinovog pastuva i svog sivca. Dva konja pokušavala su da ugrizu jedan drugog, a Aram ih je razdvajao, mada s mukom. Balver uzdahnu.
„Gazda Balvere, ispred Arama možeš da kažeš sve što hoćeš“, reče Perin. Čovečuljak se pokloni u znak da prihvata, ali opet uzdahnu. Svi su u logoru znali da je Balver vešt u uklapanju glasina i primedaba koje je načuo, kao i onoga što ljudi čine, u slike onoga što se zaista dogodilo ili se može dogoditi. A Balver je to smatrao delom svog sekretarskog posla, ali iz nekog razloga voleo je da se pretvara kako ne radi ništa ni nalik tome. Bilo je to bezopasno i Perin je običavao da mu u tome udovoljava.
Prihvativši Korakove uzde od Arama, Perin kaza: „Arame, budi neko vreme iza nas. Moram nasamo da popričam s gazda Balverom.“ Balverov uzdah bio je tako slabašan da ga je Perin jedva čuo.
Aram bez reči pođe za njima dok im je smrznuti sneg prštao pod nogama. Ali miris mu se opet pooštri i uzdrhta, tanak i kiseo. Perin ga ovaj put prepozna, mada nije obraćao pažnju na njega ništa više nego obično. Aram je bio ljubomoran na svakoga ko s njim provodi vreme, sem na Failu. Perin nije znao kako da tome stane u kraj, a i navikao se na Aramovu ljubomoru koliko i na to kako je Balver skakutao pored njega, osvrćući se da vidi je li Aram dovoljno blizu da čuje kada je naposletku odlučio da progovori. Balverov kao brijač oštar i tanak miris sumnjičavosti, neobično suv, pa čak ne ni topao, bio je suprotnost Aramovoj ljubomori. Ne možeš promeniti čoveka koji ne želi da se promeni.
Konjski vezovi i tovarna kola bila su u središtu logora, tako da lopovima bude teško da dođu do njih. Mada je za većinu očiju nebo i dalje bilo crno, vozari i konjušari - koji su spavali blizu konja - već su se probudili i sad su motali svoju ćebad, dok su ostali sklapali skloništa od borovih grana i drugog oniskog drveća posečenog iz šume oko njih, za slučaj da im zatrebaju za još neku noć. Kuvarske vatre lagano su se palile i crni kotlići se pristavljali, mada za jelo nije bilo ničeg sem kaše ili suvog pasulja. Zahvaljujući lovu i zamkama, Imali su i malo mesa u ishrani, jelena i zečeva, fazana, tetreba i sličnoga, ali ne u dovoljnoj meri da ih sve prehrani, a još pre prelaska preko Eldara nisu imali prilike da obnove zalihe. Talas klanjanja i naklona i žamor „Dobro jutro, milostivi“ i „Svetlost te obasjala, milostivi“ sledili su Perina, ali muškarci i žene koji su ga primetili prestali su da pokušavaju da ojačaju svoja skloništa, a nekoliko ih je počelo i da ih rastavlja, kao da su u njegovom koraku videli rešenost. Trebalo je da sada već budu svesni te njegove rešenosti. Otkad je shvatio koliko je zabrljao, nije dve noći proveo na istom mestu. Odgovarao je na pozdrave i ne usporavajući.
Okrenut prema šumi koja ih je okruživala, ostatak logora je činio tanak prsten oko konja i kola. Dvorečani su bili podeljeni u četiri celine, a kopljanici iz Geldana i Majena raspoređeni između njih. Ko god da ih napadne, iz ma kog pravca, suočiće se s dvorečanskim dugim lukovima i uvežbanom konjicom. Nije se Perin bojao iznenadne pojave Šaidoa, već Maseme. Čovek ga je krotko sledio, ali sem tih vesti o pljačkanju, u poslednje dve nedelje nestalo je devet Geldanaca i osam Majenaca, a niko nije verovao da su bacili oružje i pobegli. Pre toga, na dan kada je Faila oteta, dvadeset Majenaca pobijeno je u zasedi - i svi su bili ubeđeni da su to učinili Masemini ljudi. I tako, vladao je nelagodan mir - čudan i trnovit mir - ali i bakrenjak dat u opkladu da će taj mir doveka trajati sasvim sigurno je proćerdan. Masema se pretvara da nije svestan ikakve opasnosti po taj mir, ali njegovi sledbenici nisu marili ni i ovako ni onako, već su se povodili za Masemom, kako god se on pretvarao. Ali Perin je nameravao da se nekako postara da taj mir opstane dok ne I oslobodi Failu. Jedan od načina da to postigne bio je i taj da svoj logor učini je pre tvrdim orahom.
