„Digli su logor oko jednog povelikog grada koji su zauzeli, u brdima skoro četrdeset milja odavde. Blizu grada nisu postavili skoro nikakve straže, a straže postavljene dalje od grada više paze da zatvorenici ne pokušaju da pobegnu nego šta drugo, tako da smo se privukli dovoljno blizu da dobrano osmotrimo šta se dešava. Ali, Perine, ima ih više nego što smo mislili. Device kažu da ima najmanje devet ili deset septi. Računajući galsaine - bar ljude u belom - lako je moguće da u tom logoru ima ljudi koliko i u Majenu ili Ebou Daru. Ne znam koliko ima kopljonoša, ali sudeći po onome što sam video - najmanje deset hiljada.“
Perinu se utroba prevrnu od očaja. Usta mu se toliko osušiše da ni reč ne bi mogao da kaže sve i da se nekim čudom Faila tog trena stvorila pred njim. Algai’d’sisvai - deset hiljada njih - a čak bi i tkači, kujundžije i starci što dane provode u hladu prisećajući se svoje mladosti zgrabili koplje u slučaju napada. On na raspolaganju ima manje od dve hiljade kopljanika, koji ne mogu ni da se porede sa istim brojem Aijela. Manje od tri stotine Dvorečana, koji svojim lukovima s daljine mogu posejati smrt, ali ne i zaustaviti deset hiljada. Toliko Šaidoa rasturilo bi Maseminu ubilačku rulju kao mačka leglo miševa. Čak računajući i Aša’mane, Mudre i Aes Sedai... Edara i druge Mudre nisu mu preterano pričale o Mudrima, ali znao je da u deset septi sigurno ima pedeset žena koje mogu da usmeravaju, a možda i više. Doduše, možda i manje - nema određenog broja - ali ne dovoljno manje da bi se nešto promenilo.
Uz silan napor volje, on zaguši očaj što je u njemu navirao, stiskajući ga sve dok ne ostaše samo treperavi pipci koje je njegov bes smesta sprljio. Čekić nema šta da oseća očaj. Deset septi ili čitav klan Šaidoa, Faila je i dalje kod njih, a on i dalje mora da nađe neki način.
„Kakve veze ima koliko ih je?“, upita Aram ljutito.
„Kada su Troloci došli u Dve Reke, bilo ih je na hiljade, na desetine hiljada, ali svejedno smo ih poubijali. Šaidoi nisu gori od Troloka.“
Perin trepnu, iznenadivši se što je Aram pored njega, a Berelajn, Galena i Aes Sedai da ne spominje. U žurbi da stigne do Elijasa, zanemario je sve ostalo. Poluvidljivi kroz drveće, ljudi koje je Arganda doveo da se suoče s Masemom i dalje su se držali svojih grubih redova, ali Berelajnini telohranitelji obrazovali su labav prsten sa Elijasom u središtu, okrenuti ka spolja. Mudre su stajale van kruga i ozbiljnih lica slušale Elijendu. Ona je govorila tiho i katkad odmahivala glavom. Njeno viđenje svega toga nije bilo nimalo vedrije od Elijasovog. Mora da je u žurbi izgubio kotaricu, ili ju je bacio, jer je sada visila s Berelajninog sedla. Na licu joj beše izraz... zar je moguće da je to saosećanje? Plamen ga spalio, toliko je umoran da ne može ni da razmišlja kako treba. Njegova sledeća greška mogla bi biti poslednja - za Failu.
„Kako sam ja čuo, Krparu“, tiho odgovori Elijas, „Troloci su u Dvema Rekama napali vas, a vama je pošlo za rukom da ih uhvatite u makaze. A kako misliš da Šaidoe uhvatiš u makaze?“ Aram ga nadureno ošinu pogledom. Elijas ga je znao i pre nego što je prihvatio mač, a Aram nimalo nije voleo da ga podsećaju na to vreme, premda je nosio šarenu odeću.
„Deset septi ih pedeset“, procedi Arganda, „mora postojati neki način da oslobodimo kraljicu. I druge, naravno. I druge.“ Njegovo preplanulo i vetrom opaljeno lice sve se naboralo koliko se od besa namrštio, ali u mirisu mu se osećao ludački strah, kao kod lisice koja samo što nije odgrizla sopstvenu nogu da bi pobegla iz zamke.
„Da li... Da li bi oni prihvatili otkupninu?“ Geldanac poče da se osvrće sve dok nije primetio Marlinu kako prolazi između Krilatih stražara. Mada je gazila kroz sneg, polazilo joj je za rukom da skladno korača i da se nijednom ne spotakne.
Druge Mudre se više ni.cn videle između drveća, a ni Elijenda.
„Hoće li ti Šaidoi prihvatiti otkup... Mudra?“ Tu poslednju reč Arganda kao da je dodao malo odocnelo. Više nije bio ubeđen da su Aijeli s njima znali za otmicu, ali svejedno je na sve Aijele gledao kao da su time ukaljani.
„Ne znam.“ Marhrta kao da nije ni primetila kako joj se obratio. Ruku prekrštenih preko grudi, stajala je i gledala Perina, a ne Argandu. Bio je to jedan od onih pogleda kada žena tako odmerava i premerava čoveka da posle toga može da mu sašije odelo, ili kaže kada mu je poslednji put oprano rublje. Ranije, kada je imao vremena za tako nešto, bilo bi mu nelagodno zbog toga. Kada je opet progovorila, u glasu joj se nije čulo da deli savete, već da samo ističe činjenice. Možda je i mislila da to radi.
„Vaše mokrozemsko plaćanje otkupa protivno je našim običajima. Gai'šaini se mogu dati na dar ili zameniti za druge gai'šaine, ali nisu oni životinje pa da se prodaju. Mada, čini se da Šaidoi više ne slede đie’toh. Od mokrozemaca prave gai'šaine i uzimaju sve, a ne samo petinu. Možda i kažu cenu.“
„Perine, moji dragulji su ti na raspolaganju“, ubaci se Berelajn, glasa staloženog a lica odlučnog.
