Perin mamuznu Koraka i protera ga kroz red Krilatih stražara, zaputivši se nazad prema sasečenom drveću. Nije galopirao, ali nije se ni vukao - brz kas kroz visoko drveće, s rukama koje su čvrsto držale uzde i očima koje su kroz polumrak i igru senki već tražile Grejdija. Elijas ga je bez reči pratio na svom škopcu. Perin je bio siguran da nije mogao biti ni za trunčicu uplašeniji, ali je od Elijasovog ćutanja strah u njemu ipak rastao. Taj ni na jednu prepreku nije naišao a da nije smislio kako da je zaobiđe. Njegovo ćutanje urlalo je neprelaznim planinama. Ali mora da ima nekog načina. Kada stigoše do zaravnjenog kamena, Perin potera Koraka napred pa nazad kroz zakošene sunčeve zrake, oko izvaljenog drveća i stabala koja i dalje stoje. Nije mogao da se zaustavi. Morao je da se kreće. Mora da ima nekog načina. Misli su mu jurcale kao zatočeni pacovi.
Elijas sjaha, pa čučnu i namršti se na isečeni kamen, ne obraćajući pažnju na konja, koji se otimao pokušavajući da mu istrgne uzde iz ruku i ustukne. Pored kamena je debelo borovo stablo, dobrih pedeset koraka visoko, palo i naslonilo se jednim krajem na skršene ostatke sopstvenog panja, dovoljno visokog da Elijas može potpuno uspravno da prođe ispod debla. Jarki zraci sunčeve svetlosti probijali su se kroz krošnje, ali kao da su se u blizini izgažene stene pretvarali u crnilo — mada to njemu nije smetalo ništa više nego Perinu. Nos mu se nabra od smrada spaljenog sumpora koji se i dalje osećao u vazduhu.
„Učinilo mi se da sam osetio taj smrad dok smo se vraćali. Pretpostavljam da bi mi to pomenuo da ti neke druge stvari nisu bile na pameti. Veliki čopor. Veći od svih koje sam ja video ili za koje sam čuo.“
„To je i Masuri rekla“, rasejano odgovori Perin. Što li nema Grejdija? Koliko li ima ljudi u Ebou Daru? Toliki je logor Šaidoa.
„Kazala je da je imala prilike da se susretne sa sedam čopora, i da ovaj nikada ranije nije videla.“
„Sedam“, Elijas iznenađeno promrmlja.
„To je mnogo čak i za Aes Sedai. Većina priča o psomracima potiče od ljudi koji su se samo uplašili mraka.“ Namrštivši se na tragove u zaravnjenom kamenu, odmahnu glavom i tužno reče: „Nekada su bili vukovi. Bar vučje duše, koje je Senka uhvatila i izopačila. To je srž oko koje su načinjeni psomraci, Senobraća. Mislim da zbog toga vukovi moraju biti u Poslednjoj bici. Ili su možda psomraci stvoreni da bi se borili protiv vukova koji će biti tamo. Naspram Šare sovarska čipka ponekad liči na običnu uzicu. U svakom slučaju, to je bilo davno, za vreme Troločkih ratova - koliko mogu da ocenim - i Rata Senke pre toga. Vukovi dugo pamte. Ono što jedan vuk zna nikada se zapravo ne zaboravi dok su ostali vukovi živi. Ali izbegavaju da pričaju o psomracima i izbegavaju psomrake. I stotinu vukova može da izgine pokušavajući da ubije jednog Senobrata. Da stvari budu još gore, ako u tome ne uspeju, psomrak može da proždere duše onih koji još nisu potpuno mrtvi - i za godinu ili tako nešto dana, eto ti novog čopora Senobraće koji se ne sećaju da su ikada bili vukovi. Bar se nadam da se ne sećaju.“
Perin zauzda konja, mada je hteo iz kože da iskoči koliko mu se nije stajalo u mestu. Senobraća. Vučje ime za psomrake odjednom postade još sumornije.
„Elijase, a mogu li oni da progutaju ljudsku dušu? Recimo, čoveka koji može da priča s vukovima?“ Elijas slegnu ramenima. Koliko su i jedan i drugi znali, svega šaka ljudi može to što njih dvojica mogu. A do odgovora na to pitanje verovatno može da se dođe samo na rubu smrti. Doduše, u tom trenutku je još važnije to što su, ako su nekada zaista bili vukovi, sigurno dovoljno pametni da podnesu izveštaj o onome što su otkrili. Masuri je to i nagovestila. Ludost je nadati se da je drugačije. Koliko li će vremena proći pre nego što oni podnesu taj svoj izveštaj? Koliko li mu je vremena preostalo da oslobodi Failu?
Bat kopita i mrvljenje snežne pokorice obznani da se približavaju konjanici, pa on žurno ispriča Elijasu da su psomraci obišli logor i da će zacelo odneti glas o njemu onome ko ih je poslao.
„Ne bih ja zbog toga previše brinuo, dečko“, odgovori stariji čovek, sve vreme pazeći na primicanje konja. Udaljivši se od kamena, poče da se isteže i olabavljuje mišiće ukočene od predugog jahanja. Elijas je uvek pazio da ga ne zateknu kako proučava stvari koje su za tuđe oči skrivene u senkama.
„Zvuči mi kao da love nešto važnije od tebe. Ostaće na tragu toga dok ga ne pronađu, makar im za to bila potrebna čitava godina. Ne brini, izvući ćemo tvoju ženu pre nego što ti psomraci dojave da si bio ovde. Ne kažem da će biti lako, ali uspećemo.“ U njegovom glasu i u njegovom mirisu osećala se rešenost, ali ne i mnogo nade. Zapravo, skoro nimalo.
