Sećanje na svetlost полностью

„Moiraina je verovatno u pravu“, odgovori mu Min. „Cesto jeste u pravu. Ali meni je drago što ti tako radiš. Takav je onaj koji može da porazi Mračnoga - čovek koji ne može da sedi i kuje planove dok drugi ginu.“

Rand je obgrli oko pasa. Svetlosti, šta bi on radio bez nje? Posrnuo bih, pomislio je. Onih mračnih meseci... sasvim sigurno bih posrnuo.

Rand preko Mininog ramena ugleda sedokosu ženu kako im prilazi, a iza nje jedna sitnija prilika u plavom stade i upadljivo se okrenu na drugu stranu. Kecuejn i Moiraina obilaze jedna drugu u širokim lukovima. Učinilo mu se da je primetio kako Moiraini sevaju oči kada je videla da je Kecuejn prva primetila Randa.

Kecuejn mu je prišla, a onda ga obišla odmeravajući ga od glave do pete. Nekoliko puta je klimnula kao da to čini sama sebi.

„Pokušavaš da oceniš jesam li spreman za posao?" upita Rand Kecuejn, pazeći da mu se osećanja - u ovom slučaju razdraženost - ne čuju u glasu.

„Nikada nisam sumnjala“, odgovori Kecuejn. „Čak ni pre nego što si ponovo rođen, nikada nisam sumnjala da ću moći da od tebe napravim čoveka kakav moraš da budeš. Sumnja je za budale. Jesi li ti budala, Rande al’Tore?“

„Nije moguće odgovoriti na to pitanje“, odvrati Min. „Ako kaže da jeste, onda samim tim postaje budala. Ako kaže da nije, onda nagoveštava da mu mudrost više nije potrebna.“

„Fuj. Dete, previše čitaš“, reče joj Kecuejn. Dok je to govorila, činilo se da joj je Min draga. Okrenula se da pogleda Randa. „Nadam se da ćeš joj dati nešto lepo.“

„Kako to misliš?“, upita Rand.

„U poslednje vreme poklanjaš ljudima stvari“, odgovori mu Kecuejn, „pripremajući se za svoju smrt. To je uobičajeno za starije ili za ljude koji odlaze u bitku za koju misle da je neće preživeti. Mač za tvog oca, ter angreal za kraljicu Andora, kruna za Lana Mandragorana, nakit za Aijelku - i nešto za ovu ovde.“ Ona pokaza Min klimanjem glave.

Rand se ukoči. Nekako je znao šta radi, ali nije se osećao prijatno kada mu je to neko objasnio.

Min se natmuri i čvršće ga stegnu.

„Prošetaj se sa mnom“, reče mu Kecuejn. „Samo ti i ja, gospodaru Zmaju." Pogleda ga krajičkom oka. „Ako hoćeš.“

Min pogleda Randa, ali on je potapša po ramenu i klimnu. „Vidimo se u šatoru.“

Ona uzdahnu ali ode. Kecuejn je već pošla niz stazu. Rand je morao da Potrči nekoliko koraka da bi je sustigao. Verovatno je uživala gledajući to.

„Moiraina Sedai postaje usplahirena zbog tvog odlaganja“, kaza mu Kecuejn.

„A šta ti misliš?“

„Mislim da je ona prilično mudra, ali ne mislim da je tvoj plan potpuna glupost. Međutim, više ne smeš da odlažeš.“

Namerno nije rekao kada će narediti napad na Šajol Gul. Hteo je da svi nagađaju. Ako niko u njegovoj blizini ne bude znao kada će napasti, dobri su izgledi da to neće znati ni Mračni.

„Bez obzira na to“, nastavi Kecuejn, „nisam došla da bih s tobom pričala o tvojim odlaganjima. Mislim da te Moiraina Sedai sasvim dobro... obrazuje kada je o tome reč. Nešto drugo me brine daleko više.“

„A to je?“

„To što ti očekuješ da umreš. To što daješ toliko toga. To što i ne pokušavaš da živiš.“

Rand duboko udahnu. Pratio ih je odred Devica. Prošao je pored Vetro-tragačica u njihovom malom logoru. Bile su pogurene nad Zdelom vetrova i razgovarale su o nečemu. Spokojno su pogledale njega i Kecuejn.

„Kecuejn, prepusti me mojoj sudbini“, odgovori joj Rand. „Prigrlio sam smrt. Prihvatiću je kada dođe.“

„Drago mi je zbog toga“, reče mu Kecuejn, „i nemoj ni na trenutak da misliš kako nisam spremna da žrtvujem tvoj život kako bih spasla ceo svet.“

„To si mi od početka jasno stavila do znanja“, reče Rand. „Zašto se sada brineš? Poginuću u ovoj borbi. Tako mora biti.“

„Ne smeš pretpostavljati da ćeš poginuti“, odgovori mu Kecuejn. „Iako je to bezmalo neumitno, ne smeš da prihvataš da je to potpuno neumitno.“

„Elejna mi je kazala skoro isto.“

„Onda je makar jednom u životu rekla nešto pametno. Bolji joj je prošek nego što sam pretpostavljala.“

Rand oćuta na tu primedbu, a Kecuejn se nasmeši. Očigledno joj je drago zbog toga što njemu polazi za rukom da se obuzdava. Zato ga je i iskušavala.

Hoće li tim iskušavanjima ikada doći kraj?

Ne, pomislio je. Ne do poslednjeg. To je iskušenje jedino bitno.

Kecuejn se zaustavi nasred staze, tako da i on stade. „Imaš li poklon i za mene?“

„Dajem poklone samo ljudima do kojih mi je stalo.“

Na te njegove reči ona se još više nasmeši. „Naš odnos nije uvek bio spokojan, Rande al’Tore “

„Moglo bi i tako da se kaže.“

„Međutim“, nastavi ona odmeravajući ga pogledom, „hoću da znaš da sam zadovoljna kako si ispao.“

„Dakle, imam tvoj u dozvolu da spasem svet? “

„Da." Ona diže pogled prema uskomešanim tmurnim oblacima. Oni počeše da se razilaze zbog njegovog prisustva, pošto nije pokušavao ni da ga prikrije, a ni da ih sprečava da se razilaze.

„Da“, ponovi Kecuejn, „imaš moju dozvolu - samo ti to uradi ubrzo. Ova tama je sve veća.“