Kao u saglasju s njegovim rečima, zemlja se zatrese. To je sve češće u poslednje vreme. Čitav tabor se zatresao, a ljudi počeše da se zabrinuto spotiču.
„Doći će Izgubljeni“, upozori Rand. „Kada ja uđem. Neko će morati da se suoči s njima. Nameravao sam da zamolim Avijendu da ona predvodi otpor protiv njih. Koristila bi joj tvoja pomoć.“
Kecuejn klimnu. „Daću svoj doprinos.“
„Povedi Aliviju“, kaza joj Rand. „Ona je snažna, ali brine me da bude s drugima. Ona ne razume gde su granice, a trebalo bi to da razume.“
Kecuejn opet klimnu, a on se zbog toga kako ga je pogledala zapita je li ona već nameravala da uradi upravo to. „A Crna kula?“
Rand stisnu zube. Crna kula je zamka. On
„Poslao sam Perina da pomogne s tim.“
„A to što si rešio da lično odeš?“
„I dalje nisi siguran“, nezadovoljno ga prekori Kecuejn. „Spreman si da dovedeš sebe u opasnost i da se igraš sa svim našim životima tako što ćeš ući u tu zamku.“
„Ja...“
„Slobodni su“, reče mu Kecuejn okrećući se od njega. „Taim i njegovi ljudi proterani su iz Crne kule.“
„Šta?" zatraži da čuje Rand hvatajući je za ruku.
„Tvoji ljudi su se sami oslobodili“, odgovori mu Kecuejn. „Mada, sudeći po onome što mi je rečeno, usput su im naneti gubici. Malo ljudi zna za to. Moguće je da kraljica Elejna izvesno vreme neće moći da ih koristi u borbama. Ne znam pojedinosti.“
„Sami su se oslobodili?" upita Rand.
„Da.“
Rand oseti ushićenje, ali onda ga preplavi griža savesti. Koliko li je ljudi izgubljeno? Je li mogao da ih sve spase da je lično otišao? On već danima zna 2a muku u kojoj se nalaze, ali prepustio ih je sudbini slušajući Moirainine Uporne savete da je to zamka u koju on ne sme da upadne.
A sada su pobegli iz nje.
„Volela bih da sam mogla da izvučem neki odgovor iz tebe“, reče mu Kecuejn, „u vezi sa onim šta si nameravao da tamo uradiš." Uzdahnu, pa odmahnu glavom. „Naprsnuo si, Rande al’Tore, ali moraćeš da poslužiš.“
Ostavi ga i ode. „Dip je bio dobar čovek“, kaza Anteji. „Preživeo je pad Maradona. Bio je na bedemu kada je zid raznet u paramparčad, ali preživeo je i nastavio da se bori. Gospodari straha na kraju su došli po njega da dovrše posao. Dip je poslednje trenutke svog života proveo bacajući tkanja na njih. Poginuo je valjano.“
Malkijerski vojnici digoše pehare prema Antejlu, odajući poslednju poštu poginulom. Lan takođe diže pehar, mada je stajao neposredno van kruga vojnika oko vatre. Kamo sreće da je Dip sledio naređenja. Odmahnu glavom i iskapi vino. Mada je bila noć, Lanovi ljudi spavali su na smenu za slučaj napada.
Lan se zagleda u pehar, opet razmišljajući o Dipu. Nije mogao da bude ljut na tog čoveka, ma koliko pokušavao. Dip je hteo da ubije jednog od najopasnijih usmerivača na Senkinoj strani. Lan ne može da tvrdi da bi on odbio takvu priliku, kad bi mu se ukazala.
Ljudi nastaviše da nazdravljaju palima. Postao je običaj da se to radi svake večeri i taj se običaj proširio logorima svih krajiških vojski. Lana je ohrabrivalo to što su obični vojnici počeli da se prema Antejlu i Narišmi ponašaju kao prema saborcima. Aša’mani su se držali po strani, ali Dipova smrt stvorila je sponu između njih i običnih vojnika. Sada su i oni platili ceh kasapinu. Ljudi su videli Antejla u dubokoj žalosti i pozvali su ga da nazdravi.
Lan se udalji od vatre i pođe kroz logor, pa zastade pored konjskih vezova da proveri kako je Mandarb. Pastuv se dobro drži, mada na levom boku ima veliku ranu, preko koje mu dlaka više nikada neće izrasti. Izgleda da dobro zaceljuje. Konjušari su i dalje napola zadivljeno a napola preplašeno pričali o tome kako je ranjeni konj izronio iz mraka nakon bitke u kojoj je Dip poginuo. Toga dana mnogi konjanici su poginuli ili ispali iz sedla. Vrlo malo konja je pobeglo Trolocima i vratilo se u tabor.
Lan potapša Mandarba po vratu. „Ubrzo ćemo se odmoriti, prijatelju moj“, tiho mu kaza. „Obećavam.“
Mandarb frknu u mraku, a nekoliko konja pored njega zarza.
„Napravićemo sebi dom“, nastavi Lan. „Kada Senka bude poražena, Ninaeva i ja ćemo povratiti Malkijer. Učinićemo da polja opet budu krcata cvećem, očistićemo jezera. Pašnjaci će biti zeleni. Više neće biti Troloka. Deca će ti jahati na leđima, prijatelju moj. Ostatak života provešćeš u miru, jedući jabuke i birajući kobile.“
Veoma mnogo je prošlo otkad je Lan poslednji put razmišljao o budućnosti sa ikakvom nadom u sebi. Neobično je što je tu nadu pronašao baš sada, na tom mestu i u tom ratu. On je težak, prekaljen čovek. Ponekad mu se čini da ima više zajedničkog s kamenjem i peskom nego s ljudima koji su se smejali pored vatre praveći jedni drugima društvo.
