Sećanje na svetlost полностью

Rand klimnu, napipavši bodež koji je nosio za pojasom. „Nema usmeravanja dok ne napadnemo Mračnoga. Voleo bih da izbegnemo bitku kao što je bila ona prilikom čišćenja. Ovo što će uslediti zahtevaće svu moju snagu.“

Ninaeva klimnu. Nosila je svoje angreale i ter angreale u obliku nakita, kao i žutu haljinu koja je bila neizmerno lepša od bilo čega što je mogla sebi da priušti dok su oni živeli u Dvema Rekama. Delovala mu je neobično bez pletenice, pošto joj je kosa sada padala samo do ramena. Izgleda nekako starije. To ne bi trebalo da je tako. U Dvema Rekama, pletenica je znak godina i zrelosti. Kako to da Ninaeva deluje starije bez nje?

Tom stade pored Randa, pa začkilji ka rupi. „Pretpostavljam da ja neću s vama.“

Moiraina ga pogleda i napući usne.

„Ženo moja, neko će morati da brani ulaz u pećinu“, kaza Tom. „Sa one tamo zaravni pored otvora pruža se izvanredan pogled na bojište. Mogu da gledam bitku kako se odvija, a možda i da napišem neku dobru baladu.“

Rand se nasmeši na tu žišku smeha u Tomovim očima. Nalazili su se na samom rubu vremena, a Tom Merilin je i dalje imao snage da se smeši.

Tmurni oblaci komešali su se iznad njih. Središte im je bio vrh Šajol Gula. Tama je napadala sunce sve dok ga nije u potpunosti sakrila i proždrala.

Randove vojske stadoše i prestravljeno se zagledaše u nebo, a čak se i Troloci zaustaviše, režeći i zavijajući. Ali dok je sunce lagano bežalo iz zatočeništva, žestoka bitka nastavila se u dolini pod njima. To je najavilo njegove namere, ali bodež će ga zakloniti od pogleda Mračnoga. Ako Svetlost da, Senkini predvodnici usredsrediće se na bitku i pretpostaviti da će Rand sačekati njen ishod pre nego što napadne.

„Sada?" upita Ninaeva gledajući uzanu kamenitu stazu koja je vodila ka pećini.

Rand klimnu i povede. Vetar se razduva, šibajući ih dok su se uspinjali. Namerno je odabrao svoju odeću. Crveni kaput, po rukavima izvezen trnovitom lozom i sa zlatnim čapljama na okovratniku bio je istovetan onome koji mu je Moiraina pripremila u Fal Dari. Bela košulja, vrpcama povezana preko nedara, bila je skrojena u Dvema Rekama. Kalandor mu je bio na leđima, a Lamanov mač oko pojasa. Davno je bilo kada ga je poslednji put nosio, ali osećao se kao da je to prikladno.

Vetar ga je šibao, preteći da ga zbaci s visine. On se svejedno upinjao uz strmu padinu, stiskajući zube zbog bolova u boku. Vreme tu kao da je manje važno, a on se osećao kao da je danima hodao pre nego što je stigao do zaravnjenog dela ispred pećine. Okrenuo se ijednom rukom naslonio na razjapljene kamene ralje, pa je bacio pogled na dolinu.

Njegova vojska delovala je krhko i beznačajno. Hoće li moći da izdrži dovoljno dugo?

„Rande...“, zausti Ninaeva hvatajući ga za ruku. „Možda bi trebalo da se odmoriš.“

Njemu pogled pođe za njenim sve do sopstvenog boka. Njegova rana, stara rana, ponovo se otvorila. Osećao je da mu je čizma puna krvi. Slivala mu se niz rebra, niz nogu i ostavljao je krvavi trag za sobom svaki put kada bi negde zgazio.

Krv na stenju...

Ninaeva se uhvati za usta.

„Ninaeva, to je moralo da se dogodi“, reče joj Rand. „Ovo ne možeš da sprečiš. Proročanstvo ništa ne kaže o tome da ću ja ovo preživeti. Meni je to oduvek bilo čudno, a tebi? Zašto bi pominjalo krv, a ne i ono što sledi nakon toga?" Odmahnu glavom, pa isuka Kalandor s leđa. „Moiraina, Ninaeva, da li biste mi podarile svoju snagu i pridružile mi se u krugu?“

„Želiš li da jedna od nas preuzme vodstvo“, kolebljivo upita Moiraina, „da bi ti to mogao bezbedno da koristiš?“

„Ne nameravam da budem bezbedan“, odgovori Rand. „Molim vas - krug.“

Dve žene se zgledaše. Sve dok on bude držao krug, neko drugi može da napadne i ovlada njime. Očigledno da se njegov zahtev ne dopada ni jednoj ni drugoj. Nije baš bio siguran da li bi trebalo da mu bude drago što su njih dve počele da se slažu jedna s drugom - možda bi trebalo da se brine da će se urotiti protiv njega.

To mu je ličilo na misao iz jednostavnijih dana. Lakših dana. Nasmešio se, ali znao je da mu se taj osmeh ne vidi u očima. Moiraina i Ninaeva dadoše mu svoju snagu, a on je prihvati. Tom poljubi Moirainu, a onda se njih troje okrenuše prema otvoru pred njima. Vodio je naniže, prema podnožju planine i ognjenoj jami koja je nešto najbliže boravištu Mračnoga što taj svet ima.

Sunce koje se vratilo na nebo stvori senke u ulazu u pećinu. Vetar ga je cimao, a noga mu je bila topla od njegove sopstvene krvi. Neću izaći živ iz ove jame, pomislio je.

Više ne mari za to. Nije mu cilj da preživi. To mu već dugo nije bilo cilj.

Želi da to završi kako treba. Mora da to završi kako treba. Je li pravi čas? Da li se dobro pripremio?

VREME JE. NEKA OTPOČNE.

Glas je govorio neumitnošću zemljotresa, a reči su podrhtavale kroz njega. Više od zvukova u vazduhu, daleko više, te reči su govorile kao da su upućene od jedne duše drugoj. Moiraina razrogači oči i ote joj se uzdah.